У ФОКУСУ АПРИЛ 2013

КАТАРИНА ИВАНОВИЋ АНКА ТОПАЛОВИЋ РОЂ. НЕНАДОВИЋ, 1837. УЉЕ НА ПЛАТНУ, 84 Х 69 CM

„Слика у фокусу“ за април месец је портрет Анке Топаловић рођ. Ненадовић из 1837. године, дело Катарине Ивановић, прве српске сликарке у историји уметности новијег доба. Ове године, 15. априла навршава се 202 године од рођења Катарине Ивановић. Том приликом представљамо портрет Анке Топаловић рођ. Ненадовић који је изложен у сталној поставци Галерије Матице српске, и уједно упућујемо позив свима заинтересованима да посете Галерију и њену сталну поставку, и уживају у оригиналним делима српске уметности од XVI до XX века.

Катарина Ивановић
АНКА ТОПАЛОВИЋ рођ. НЕНАДОВИЋ, 1837.
уље на платну, 84 х 69 cm 
Слика је изложена у сталној поставци српске уметности XIX века

Портрет Анке Топаловић рођ. Ненадовић, настао 1837. године, један је од најранијих радова Катарине Ивановић који је израђен по поруџбини. У српском сликарству овај портрет заслужује ознаку „први“ из неколико разлога. Наиме, реч је о првом портрету жене који је насликала жена – тачније девојка девојку, а уједно то је први женски портрет у целокупном српском сликарству који је приказан у екстеријеру. Све до половине XIX века, портетисање жена у Кнежевини Србији било је резервисано за највише друштвене слојеве, тј. за владајуће кнежевске породице. Анка Топаловић припадала је чувеној кнежевској породици Ненадовић из Бранковине, и била је кћи Јеврема Ненадовића, односно унука Јакова Ненадовића. Њена старија сестра Персида била је супруга кнеза Александра Карађорђевића. 
Повод за портретисање Анке Ненадовић било је њено венчање са Милосавом Топаловићем, трговцем из Крагујевца. Она не носи вео, али је одевена у изразито свечану и раскошну грађанску ношњу балканско-оријенталног стила: светлоружичасти фистан са тамноплавим либадетом оперваженим златовезом, са белим сатенским бајадером, такође украшеним златовезом. На глави носи црвени тепелук који је украшен нискама бисера, а око тепелука је украсна марама – бареш, на којој је причвршћен брош, тзв. „дијамантска грана“ са иницијалима АН
Портретисана седи у тамноцрвеној наслоњачи држећи букет белих и ружичастих ружа у крилу. Иза ње, у позадини, назире се комадић плавог неба кроз густу врежу разгранате винове лозе. Погледа управљеног ка посматрачу, она ипак оставља утисак одсутности и извесног нежног, полу-сањалачког, а полу-забринутог расположења, што, заједно са целокупним аранжманом портрета, може бити протумачено као наговештај њене трансформације из девојке у жену. Убране руже на крилу могу се тумачити као симбол прекида девојаштва, губитак девичанства, а врежа са ластарима у позадини као алузија на „лозу“ која ће у браку „донети род“, али и потврда да је портретисана висока (племенита) рода, јер пејзажна позадина у XIX веку постаје класно-социјални, па чак и национални симбол. 
КАТАРИНА ИВАНОВИЋ (Весприм, 15. април 1811. – Стони Београд, 22. септембар 1882)
Катарина Ивановић је прва школована српска сликарка у историји уметности новијег доба. Рођена је у мађарском месту Весприму (Veszprem) у добро стојећој српској трговачкој породици. Већ наредне године породица се преселила у оближњи Стони Београд (Székesfehérvár), где је будућа сликарка провела детињство и рану младост, и где је добила прве цртачке подуке. Почетком тридесетих година одлази у Пешту и уписује се у приватну сликарску школу чешког уметника Јозефа Пешкија. Била је то припрема за одлазак у Беч, где од 1835. до 1839. године похађа Одељење за девојке на Академији ликовних уметности. Након тога уследила су студијска путовања у Италију, Француску и Холандију, те двогодишње студије на Ликовној академији у Минхену. Школовање завршава крајем 1845, а наредне године долази у Београд, надајући се већим и значајнијим пословима. Разочарана због хладног пријема средине одлази у Загреб, да би се непосредно пред револуционарне догађаје 1848. године вратила у Стони Београд, где остаје до краја живота. 
Сликарски опус Катарине Ивановић није обиман. Познато је укупно четрдесет и осам њених дела. Тридесет и осам слика је сачувано, док је десет изгубљено и познато само посредно. У српско сликарство унела је нове теме: жанр-сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између идеја бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција али је највише домете досегла у портрету. Посебну целину у њеном стваралаштву чине аутопортрети. Као прва школована српска сликарка постала је 1876. године прва жена члан Српског ученог друштва.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно