У ФОКУСУ АВГУСТ 2013

Георгије (Ђура) Јакшић УСТАНАК ЦРНОГОРАЦА, 1862. уље на платну, 125 х 100 cm

„Слика у фокусу“ за август месец је Устанак Црногораца, Ђуре Јакшића. Ове године 8. августа навршава се 181 година од рођења једног од најзначајнијих српских уметника друге половине XIX века.

Георгије (Ђура) Јакшић
УСТАНАК ЦРНОГОРАЦА, 1862.
уље на платну, 125 х 100 cm
Стална поставка XIX века

За време свог другог боравка у Бечу и покушаја да заврши сликарске студије на ликовној академији, Ђура Јакшић је 1862. године насликао Устанак Црногораца, инспирисан култом Црне Горе и савременим догађајем − црногорско-турским ратом.
Приказана је група устаника како стоји на стени у жару борбе против Турака. У првом реду стоји мушкарац идентификован као војвода Бачевић, који пуца из пиштоља. Изнад њега приказана су четири мушкарца са оружјем и каменицама у подигнутим рукама, и једна млада жена огрнута белом марамом са одсеченом главом непријатеља у руци. Поред њих, на десној страни, приказан је старији мушкарац који посматра борбу. 
Групу устаника одевених у црногорске народне ношње чине припадници конституисани према одговарајућој структури полова и узраста: младић, зрео мушкарац, старац и жена. Они у рукама носе симболе своје борбе: оружје, камење, заставу и одсечену турску главу. Иако је приказан тренутак борбе против Турака, непријатељ није инкорпориран у дело. Јакшић не приказује сцену конкретног или имагинарног боја, он велича херојство устаника. 
Драматику слике стварају простор и осветљење. Светлосна структура композиције заснована је на вештом и драмски снажном ритмовању контраста светлог и тамног. Све наведене особености слике Устанак Црногораца упућују на Беч као место њеног настанка и на период када Јакшић слика под снажним утицајем сликара и дела која је имао прилику да види у Историјско-уметничком музеју. 
Јакшић је Устанак Црногораца поклонио угледном адвокату Харитону Јоановићу, у знак захвалности за пружену помоћ у време студија у Бечу. Према породичном предању лик младе Црногорке са одсеченом турском главом у руци представља портрет Марије, супруге Харитона Јоановића. Слика је била у власништву породице Јоановић из Беодре до 1949. године када ју је за своју колекцију откупила Галерија Матице српске.

Георгије (Ђура) Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832. – Београд, 16. новембар 1878), сликар и песник, приповедач и драмски писац, својом аутентичном и снажном стваралачком личношћу заузима истакнуто место у српској уметности XIX века. 
После завршене основне школе у Српској Црњи, уписао се 1843. године у први разред гимназије у Сегедину. После трећег разреда напустио је гимназију и ступио у школу цртања темишварског сликара Дунајског, од ког је добио прве поуке у цртању. Године 1847. прешао је у Пешту где je похађаo уметничку школу тада цењеног венецијанског сликара Ђакома Антонија Марастонија. Понет матицом револуционарних догађаја, 1848. ступио је као добровољац у редове кикинђанских „дишкрећана“ и учествовао у борбама. Након завршетка рата, своје сликарско усавршавање наставио је код сликара Константина Данила у Великом Бечкереку (данас Зрењанин), код кога је провео мање од годину дана (1850−1851). С јесени 1851. године отишао је у Беч с намером да започне студије на ликовној Академији. Међутим, није се уписао на Академију већ je самостално учиo посећујући изложбе, музеје, галерије и копирајући дела старих мајстора. Почео је да се бави књижевним радом. Стан је делио са Јованом Јовановићем Змајем, а дружио се и са сликарима Новаком Радонићем и Стевом Тодоровићем. Због недостатка материјалних средстава и болести, вратио се у Српску Црњу крајем 1852. године. Након опоравка, у јесен 1853. године, као један од првих српских сликара, уписао се на ликовну Академију у Минхену. Највише времена је проводио у минхенској Пинакотеци где је проучавао дела фламанског сликарства XVII века, нарочито Рембранта и Рубенса, али се већ после пола године због немаштине морао вратити у завичај. По повратку у родну Црњу наставио је да слика и да на тај начин обезбеди сопствену егзистенцију. Крајем 1855. настанио се у Кикинди, где је писао песме и сликао портрете. У периоду између 1855. и 1858. године објављиивао је песме у новосадском листу Седмица под псеудонимом Теорин. У Нови Сад је стигао 1856. године подстакнут повратком пријатеља Новака Радонића. Од 1857. године прешао је у Србију где је радио као сеоски учитељ (у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу), и као гимназијски учитељ цртања (у Крагујевцу, Београду и Јагодини). У међувремену, 1861. године поново је отишао у Беч са намером да овога пута заврши студије сликарства. Уписао се на Академију ликовних уметности − на припремни сликарски течај код професора Карла Вурцингера − коју је похађао до краја летњег семестра 1862. године. Разочаран, вратио се у Србију где је наредну деценију радио као учитељ, а од 1872. године је захваљујући заузимању угледних пријатеља, посебно Стојана Новаковића, постављен за коректора Државне штампарије у Београду. Преминуо је 16. новембра 1878. године у Београду.
У ликовном стваралаштву Ђура Јакшић важи за једног од најзначајнијих представника романтичарског израза у српском сликарству. На платнима је сажео и понео готово све сликарске проблеме своје генерације. Однос према боји и проблеми осветљења – пастозна фактура и драмски ефекти свелости и сенке били су носиоци његовог стилског израза. Иако се највише угледао на старе мајсторе, превасходно на Рембранта и Рубенса, узоре је налазио и међу савременицима, у ономе што се дешавало у актуелној уметничкој пракси.
Као сликар је усмерен највише ка портрету и национално-историјским темама, док је најмање подстицаја имао за рад на религиозном сликарству.

У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно