У ФОКУСУ ЈУН 2013

Иван Табаковић ГЕНИУС, 1929. уље на платну, 70,5 x 80,5 cm

„Слика у фокусу“ за јун месец је Гениус, ремек-дело сликара Ивана Табаковића. Ове године, 27. јуна навршава се 36 година од смрти једног од најзначајнијих уметника  српске уметности XX века.

Иван Табаковић 
ГЕНИУС, 1929. 
уље на платну, 70,5 x 80,5 cm

Слика Гениус настала је 1929. године, исте године када је Иван Табаковић са неколицином пријатеља уметника основао уметничко удружење „Земља”у Загребу. Ово дело обележава завршетак Табаковићевог уметничког формирања и почетак његове прве зреле уметничко-филозофско-етичке фазе. Гениус синтетише не само приватну филозофију и лични етички кодекс и вредносни систем Ивана Табаковића, већ и читав један низ замршених поука које је уметник примао од Загреба преко Минхена, па опет до Загреба, када се на завршетак школовања надовезује несигурна егзистенција, рад на Анатомском институту и сарадња са Отоном Постружником и, касније „Земљом“. 
Гениус је слика која обележава главни амбијент Табаковићевог духовног и социјалног ангажмана тог периода. Десеторица мушкараца и једанаести који из слике управо искорачује, налазе се у безличном простору, великој соби, која личи на салу каквог задружног дома или фискултурну салу провинцијске гимназије. Табаковић их је, заправо, затворио, скоро вакуумирао, у коцку. Пар врата ремети ову кубичну дворану, која је уствари поприште необичног пијанско-трубачко-дувачког баханала, у коме се сваки присутни мушкарац забавља сам за себе. Ниједна фигура не комуницира са било којом другом у огромној соби, без обележја, оскудног намештаја, једне хоклице на којој седи трубач и једног сточића у десном, исеченом кадру, на који је положена боца. Један од мушкараца, сасвим лево, крај врата у првом плану, лежи на поду. Други, као да покушава да на зид између врата окачи тромбон. Трећи, носећи барјак који уместо грба има флашу, излази кроз друга врата. Тројица у првом плану, слева надесно: први седи на хоклици и дува у трубу, централни лик, ћелав, трбушаст, обучен у тамни сако и светле панталоне, зането дува у тромбон, трећи еквилибрира на левој нози, у пози трапавог, незграпног балетана, машући марамицом и боцом у левој руци. У задњем плану, двојица концентрисано дувају у некакве дувачке инструменте, трећи као да замахује великом трубом. Над њима у ваздуху лебди гениус, опружен као да плива, обучен попут арлекина, босоног лети над овим призором, отпоздрављајући веселој дружини, са боцом шампањца из које излећу осе у десној и штапом, којим диригује призором, у левој руци. Чини се да он једини, у овој необичној, некомуникативној групи, зна шта ради. 
У овом бурлескном призору могу се препознати одјеци немачких уметника Георга Гроса и Ото Дикса, јер на сличан начин Табаковићева слика представља оштру критичку визију распалог, трулог и изгубљеног друштва. Он својим сликама из земљашког периода, а поготово сликом Гениус прави субверзију колективитета: алегоријом једног колектива који се распада и који, евентуално, предвиђа нови, бољи, који тек треба да буде створен. 

Иван Табаковић (Арад, 10. децембра 1898. – Београд, 27. јун 1977) 
Студије сликарства започео је на Академији ликовних уметности у Будимпешти 1917. године, а наставио на Краљевској академији за умјетност и обрт у Загребу (1919−1924), прво у класи професора Максимилијана Ванке, а доцније код професора Љубе Бабића. Привремено је прекинуо студије у Загребу и отишао у Минхен 1922. године где је похађао два семестра на Академији лепих уметности у класи професора Бекера Гундала, и узимао приватне часове сликања у школи Ханса Хофмана 1922/23. године. Вратио се у Загреб 1923. године, да заврши започете студије, где је наредне године дипломиро у класи професора Љубе Бабића. У Паризу 1925. године борави краће време и учествује на Међународној изложби примењене уметности. По повратку у Загреб заједно са Отоном Постружником оснива и води приватну Слободну сликарску школу. Наредне, 1926. године постављен је за хонорарног цртача на Институту за анатомију Медицинског факултета Свеучилишта Краљевине СХС у Загребу, где је радио до 1930. године. Из Загреба се преселио у Нови Сад 1930. године. Прву самосталну изложбу имао је 1934. године у Салону Улрих у Загребу. Поново је боравио у Паризу од новембра 1934. године као стипендиста владе Републике Француске, све до пролећа 1935. године када се враћа у Нови Сад. 
У Београд је прешао 1938. године и постављен је за хонорарног наставника сликарства у Школи за примењену уметност, која ће касније прерасти у београдску Академију примењених уметности. Након Другог светског рата, 1945. године постављен је за ванредног професора на Академији ликовних уметности у Београду, а 1948. године прешао је на Академију примењених уметности где је водио Одсек за керамику. Један је од оснивача и чланова уметничких група: „Земља“(1929), „Дванаесторица“ (1937) и „Шесторица“ (1954). Дописни члан САНУ постао је 1965, а редовни 1972. године. Са Недељком Гвозденовићем иницирао је оснивање Галерије САНУ 1968. године. Добитник је великог броја награда и признања. 
Надахнут социјалним, импресионистичким и интимистичким мотивима, сликао је у духу префињеног колористичког артизма. Изванредно је цртао и акварелисао, радио у техници темпере, гваша, колажа и мајолике. Његов богат уметнички опус може се поделити на неколико изразитих целина. Поред сликарства и графике, значајно место у његовој уметности заузимају радови у керамици.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно