У ФОКУСУ МАЈ 2013

Зора Петровић ЦРНОГОРКА, пре 1945. уље на платну, 100 x 76,5 cm

„Слика у фокусу“ за мај месец је Црногорка, дело Зоре Петровић, сликарке која се убраја у најзначајније представнике колористичког експресионизма у српској историји уметности прве половине XX века. Ове године, 17. маја навршава се 119 година од рођења Зоре Петровић. Том приликом представљамо портрет Црногорка који је изложен у сталној поставци Галерије Матице српске, и уједно упућујемо позив свима заинтересованима да посете Галерију, њену сталну поставку, и уживају у оригиналним делима српске уметности од XVI до XX века.

Зора Петровић
ЦРНОГОРКА, пре 1945.
уље на платну, 100 x 76,5 cm 
Слика је изложена у сталној поставци XX века 

У стваралаштву Зоре Петровић „фолклористичка фаза“ представља засебну целину. У том периоду који можемо пратити од друге половине тридесетих, па све до половине педесетих година прошлога века, представе жена у народним ношњама истичу се као главна тема. Слике из овог периода одликују се експресивним ликовним проседеом, колоризмом и у већини случајева материјом боје. Посматрајући их у низу, отвара се могућност постављања питања да ли су слике настале у овој фази костимиране представе у којима Зорини пријатељи „глуме“ људе из народа или су то аутентични портрети анонимних сељака и сељанки у њиховој аутентичној одећи или пак етнокостиму. 
На портрету Црногорка представљена је допојасна седећа фигура млађе жене, одевене у народну ношњу, косе повезане марамом. Руке су јој спуштене у крило, и у њима држи букет свежег пољског цвећа. Позадина ентеријера у којем се млада жена налази прилично је оскудно дефинисана, сам простор делује плитко, тако да материјалност боје растаче и волумен тела и дубину простора, истичући дводимензионалност самог платна. Читава атмосфера у слици делује помало грубо што је постигнуто богатом пастом, изведеном снажним, широким потезима. На овај начин пажња посматрача усмерена је ка лицу портретисане које, на први поглед грубо, добија дубок и нежан израз који се огледа у очима. Њене очи, као контраст снажним рукама и цртама лица одају нежну природу њеног бића. 
Заоденута у народну ношњу, тела сељанки имала су, за Зору Петровић, већу вредност и изражајност од тела одевених у грађанско одело (иако је радила портрете својих блиских пријатеља и колега у грађанском простору и у грађанској одећи), и у том смислу су ближи истини у којој је сликарка препознавала категорију лепог. Зора је своје моделе доводила са урбане маргине или из села у свет града, у грађански амбијент свог атељеа. Слике са мотивима сељанки из тзв. „колористичке фазе“ сврставају Зору уз оне српске сликаре колористе који су истицањем веза са родним тлом и националном традицијом, својим убеђењем у изворност и снагу талента из наших крајева, препознавали вредности и позивајући се на њих градили сопствене различитости у односу на доминантни модел далеког центра.  

 

ЗОРА ПЕТРОВИЋ (Добрица, 17. мај 1894. – Београд, 25. мај 1962)
Сликарство је учила у Уметничко-занатској школи у Београду од 1912. до 1914. године, у којој су јој предавали Милан Миловановић, Ђорђе Јовановић и Марко Мурат. Од 1915. године студије сликарства наставила је у Будимпешти, на Краљевској мађарској земаљској сликарској великој школи код професора Лајоша Деака Ебнера. Два месеца током 1918. године провела је у Нађбањи код Иштвана Ретија, да би се 1919. године вратила у Београд и уписала трећу, и уједно завршну годину Уметничко-занатске школе. Од јула 1925. до августа 1926. године била је у Паризу где је три месеца посећивала сликарску школу Андре Лота. У периоду од 1920. до 1950. године радила је као наставница у београдским средњим школама, а од 1952. до смрти 1962. године као професорка на Академији ликовних уметности у Београду. Била је чланица уметничких група „Лада” (1924–1927), „Облик” (1928–1931), „Дванаесторица” (1938) и „Самостални” (1951–1956). Дописни члан Српске академије наука и уметности постала је 1961. године. 
Сликарство Зоре Петровић се заснива на наглашеном, брзом, широком потезу четке без непотребног детаљисања форме. Теме њених слика су ентеријери, портрети, али најчешће актови и жене из народа. Фигуре на њеним сликама су деформисане, анатомски изобличене, али пуне унутрашње снаге и искрености хроматског звука. Слике су испуњене густом колористичком пастом и светлом које те облике наглашава. Ове сликарске основе Зора Петровић је поставила тридесетих година XX века и остала је верна том стилском изразу до краја живота.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно