У ФОКУСУ НОВЕМБАР 2013

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ ПРОГЛАШЕЊЕ ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА ОКО 1930. уље на платну, 125,5 х 189 cm

„Слика у фокусу“ за новембар месец је Проглашење Душановог законика, ремек-дело Паје Јовановића, једног од најдаровитијих и најпознатијих српских сликара последње четвртине XIX и прве половине XX века. Ове године, 30. новембра, навршава се 56 година од смрти овог истакнутог уметника.

Проглашење Душановог законика је историјска композиција насликана као поруџбина Краљевине Србије за учешће на Светској изложби у Паризу 1900. године. За потребе достојног представљања државе, 1897. године формиран је одбор који је руководио припремама, а од Паје Јовановића је наручено да наслика монументалну композицију Крунисање цара Душана. У договору са тадашњим председником владе Краљевине Србије и истакнутим историчарем Стојаном Новаковићем, Јовановић је променио главни мотив слике и уместо крунисања цара Душана представио проглашење Душановог законика односно „Прокламацију законика цара Душана“, како је и сам назива у својим Мемоарима (Мемоари сликара Радована). Паја Јовановић је у то време користио модерну, пленеристичку технику сликања, а разлог томе је и жеља поручиоца, тачније краља Милана Обреновића, да наслика дело које ће бити прикладно за израду велике таписерије. То је био разлог да одустане од приказивања сцене крунисања јер је оно везано за унутрашњост цркве, без присуства дневне светлости, и одлучио се да прикаже проглашење законика „на отвореном пољу пред црквом показујући војну и политичку снагу Младог Царства“. 
Опсежне припреме за израду композиције почеле су 1899. године Пајиним путовањима и прикупљањем грађе (фотографије, скице, студије) у Бечу, Цариграду, Венецији, Скопљу, на Косову и Метохији, где је обилазећи средњовековне манастире настојао да прикупи аутентичне елементе на основу којих би слика била што веродостојнија. 
Приказан је значајан моменат српске историје, проглашење Душановог законика, на Сабору у Скопљу, или вероватније Серезу, 1349. године. Испред цркве, у централном делу композиције приказан је цар Душан са супругом царицом Јеленом и сином Урошем, у пуном царском орнату, у оновременим византијским одорама. Пошто је краљ Милутин у Србију унео византијски дворски церемонијал, Јовановић се одлучио да цара и царицу прикаже у византијској одећи, за чега се обратио костимијеру Бечке опере Блашкеру, који је на основу византијских представа израдио костиме, по којима је Јовановић насликао одежде царског пара, као и протовестијара Николе Буће. У централном делу композиције приказана је царска породица окружена свитом и високим црквеним архијерејима (српски патријарх Јоаникије и бугарски Симеон), док на степеницама испред њих протовестијар Никола Бућа чита прокламацију законика окупљенима: српској властели и коњици, који на степеницама клечећи, са испруженим мачевима, одају почаст цару и заклињу му се на верност. Царева гарда коју су чинили немачки најамници под вођством Палмана Теутоникуса насликана је по узору на немачке витезове из XIV века. Српска коњица приказана је у млетачкој опреми, а међу њима се истиче млади војвода Прељуб на турнирском коњу са подигнутом заставом у руци у предњем плану слике. Фанфаре и заставе које се виоре доприносе динамици композиције. Свечани чин је сугерисан колоритом, а богатим детаљима репрезентативан изглед српске властеле. Аутентични средњовековни грбови који су приказани на копљима, на крајњој десној страни, преузети су из књиге о грбовима под називом Armaila Illyricorum, коју је Јовановић користио у бечкој дворској библиотеци, пореклом из ризнице манастира Житомислић у Херцеговини.
На Светској изложби у Паризу 1900. године слика Проглашење Душановог законика је добила златну медаљу, и као таква представља зенит у Јовановићевом историјском сликарству, намењеном политици репрезентативне Краљевине Србије. 
Сам Јовановић је био помало незадовољан избором технике сликања, тако да је од Париске изложбе и све до позних година живота, ову тему понављао у више наврата, у различитим форматима, на више начина и за различите потребе. Поред велике композиције из 1900. године, која се чува у Народном музеју у Београду, данас постоји око десет мањих верзија ове композиције које се налазе у другим музејима и приватним колекцијама. Галерија Матице српске са поносом може да истакне да је власник две композиције које је Паја Јовановић насликао: прва је студија из око 1900. године, а друга слика, изложена у сталној поставци XIX века, је настала око 1930. године.

Павле (ПајаЈОВАНОВИЋ
сликар (Вршац, 16. јун, 1859 –  Беч, 30. новембар, 1957)
После најранијих поука о цртању стечених у Вршцу, студирао је сликарство на Академији ликовних уметности у Бечу, у класи професора Кристијана Грипенкерла (1877–1880), а потом се усавршавао у мајсторској школи за историјску композицију професора Леополда Карла Милера, познатог сликара оријенталних мотива (1880–1883). Током студија био је стипендиста Матице српске (1879–1883). За дописног члана Српског ученог друштва  изабран је 1884. године, а четири године касније, за редовног члана Српске краљевске академије. Живео је и боравио у великим уметничким центрима Европе: Бечу, Минхену, Паризу, Лондону. За почасног члана Матице српске изабран је 1927. године, а за редовног члана Српске академије наука 1948. године. Био је доживотни почасни председник Друштва српских уметника Лада. Током живота добио је многобројне светске награде и одликовања. Иза себе је оставио изузетно богат и обиман уметнички опус. Стварао је у духу академског реализма у свим сликарским жанровима: портрет, црквено сликарство, предео, историјске композиције, жанр-сцене са темама из народног живота, и др. Посебан квалитет код Паје Јовановића представља његов цртеж који истичући се академском непосредношћу, одмереношћу и прецизношћу у први план поставља јасноћу композиције. Његове слике се чувају у музејима, галеријама и приватним колекцијама у земљи и широм света.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно