У ФОКУСУ ОКТОБАР 2013

УРОШ ПРЕДИЋ АНИЦА М. САВИЋ, 1898. уље на платну, 65,8 х 53,3 cm

„Слика у фокусу“ за месец октобар је дечји портрет Анице Савић, рад Уроша Предића. Ове године навршава се 121 година од рођења (4. октобар) и 60 година од смрти (7. октобар) ове значајне песникиње, књижевнице и хеленисткиње, једне од највећих интелектуалки свога времена.

Дечји портрети представљају веома битан сегмент српског портретног сликарства XIX века. Поставком и начином сликања, потпуно се уклапајући у грађански портретни низ, они су израз тежњи богатих грађанских, првенствено трговачких и чиновничких породица да представе и овековече своје потомке и наследнике.  
Временом, сликари су портретишући децу све више усмеравали пажњу на њихову личност, покушавајући да прикажу душевни живот детета.

Потписано дело Уроша Предића настало на самом крају XIX века, представља један од његових највиших домета када су у питању дечји портрети. Познат као сликар који је волео децу, он је дужи низ година радио као илустратор за дечји лист „Невен“, што је свакако утицало на његову изузетну вештину у приказивању дечјег лика. Прихватајући децу као блиске особе Предић је оставио иза себе велику галерију дечјих портрета, а нарочито чланова своје шире породице.
Будући да је био добар пријатељ са Аничиним оцем, др Миланом Савићем, књижевником и секретаром Матице српске, једном приликом је портретисао седмогодишњу Аницу.
На слици је приказана девојчица која седи, са рукама склопљеним на крилу, одевена у хаљину и кратки капутић светло плаве боје, испод којег се назире карирани пластрон живих боја. Пажња посматрача усмерена је на насмејано лице портретисане девојчице, које зрачи невиношћу и добротом. Њена нежна физиономија и сâмо дечје биће долазе до пуног изражаја.
Дечји портрет Анице Савић је изложен у сталној поставци српске уметности XIX века, и део је колекције дечјих портрета који се чувају у уметничком фонду Галерије Матице српске.

Аница Савић Ребац  (Нови Сад, 4. октобар 1892. — Београд, 7. октобар 1953)
Рођена у угледној новосадској породици као једино дете, Аница је од најранијих дана  била окружена изузетном љубављу и пажњом мајке и оца, а породица у потпуности посвећена њеном одрастању и образовању. Кућа Савића у Новом Саду била је центар окупљања књижевника, уметника и осталих значајних личности с почетка XX века. Сходно томе, Аница је одрастала у друштву знаменитих људи оног доба међу којима су се поред Уроша Предића налазили Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Симо Матавуљ, и многи други који су посећивали дом њеног оца. У најранијој младости окренула се књижевности, а захваљујући очевој подршци већ је у својој дванаестој години штампала прве преводе, а наредне године и своје прве песме у листу Бранково коло, да би са свега седамнаест година објавила и свој први есеј. Одржавала је контакте и водила интензивну преписку са значајним људима свога доба од којих се могу издвојити Милан Кашанин и Милош Црњански. У Новом Саду је завршила основну школу, средњошколски течај у Српској православној девојачкој школи и Српску православну велику гимназију. Матурирала је 1909. године као једина девојка у генерацији. Због Аничиног школовања породица Савић се сели у Беч, где је она уписала класичну филологију на Филозофском факултету бечког Универзитета 1910. године. Пред почетак Првог светског рата Аница Савић је апсолвирала класичне науке и њена породица се вратила у Нови Сад, где проводе ратне године. За Аницу овај период представља стагнацију у њеном формалном образовању. Након рата уписала је још два семестра на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирала 1920. године. По завршетку студија постављена је за суплементкињу у новосадској Државној женској гимназији. 
Пресудан догађај за живот Анице Савић јесте њена удаја за Хасана Ребца, чиновника Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1921. године, и пресељење њенe породице у Београд. Исте године се запослила у Трећој женској реалној гимназији, прво као суплементкиња, а потом као професорка латинског језика. Однос Хасана и Анице био је однос пун љубави, разумевања и подршке и поред различитих политичких, националних и верских предрасуда средине. Значајан део живота након 1930. године Аница и Хасан су провели у Скопљу, где је Хасан службовао и где су живели све до 1941. године када ће се као избеглице преселити прво у Врњачку Бању, а затим у Београд, где су неколико година изузетно тешко живели. 
Докторирала је 1932. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Након докторске дисертације Предплатонска еротологија објављене су и друге Аничине студије:Гетеов ХеленизамЉубав у филозофији СпинозинојМистична и трагична мисао код ГркаШтефан ГеоргеПлатонска и хришћанска љубавКаллистосТомас Ман и проблематика наших дана. За ванредног професора Филозофског факултета у Београду, на предмету Историја римске књижевности и латинског језика постављена је 1946. године. У свету су је изузетно ценили и признавали као научницу. Размењивала је писма и идеје са многим познатим европским интелектуалцима, међу којима са Лудвигом Радермахером, једним од њених бечких учитеља, са Хансом Лајзегангом, али и са Томасом Маном који је њене одломке унео у своје дело, а енглеска списатељица Ребека Вест је усхићено писала о српској филозофкињи и поетеси. 
Аница Савић Ребац је била изузетно везана за супруга. Након његове смрти 1953. године, она одлучује да изврши самоубиство. Аница и Хасан сахрањени су на Новом гробљу у Београду.

Како током живота, тако и након смрти Аница Савић Ребац, није у српској науци и култури прихваћена онолико колико њено дело заслужује. Посмртно су, најчешће као резултат индивидуалних прегнућа, објављене књиге Античка естетика и наука о књижевности (1955), Хеленски видици (1966), као и седам књига Сабраних дела Анице Савић Ребац (1984–1988). Рукописна заоставштина и њена библиотека чувају се у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду, а уметничка колекција портрета, као и намештај из њеног салона у Матици српској у Новом Саду.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно