У ФОКУСУ ДЕЦЕМБАР 2014

ЉУБИЦА ЦУЦА СОКИЋ, ЖЕНСКИ АКТ, 1954. ПАСТЕЛ НА ПАПИРУ, 63,7 X 43 CM

,,У фокусу“ за месец децембар је пастел Женски акт Љубице Цуце Сокић, уметнице која је између два светска рата увела српску уметност у токове париске интимистичке школе. Мада по природи тиха и ненаметљива, непрекидно је уживала пажњу стручне јавности и публике. Током читавог живота била је активна у атељеу и присутна у разним аспектима уметничког живота, вечито стремећи изразу ,,чисте ликовности“ у својим делима. Ове године се навршава 100 година од рођења Љубице Цуце Сокић.

О слици:  
Интересовање за рад у пастелу код уметнице могли су да подстакну њени професори из Уметничке школе, Бета Вукановић и Васа Поморишац, који су се и сами окушали у овој техници, али истраживањима могућности овог медија се систематски и темељно посветила средином XX века. Иако су пастели важан део њеног опуса, Љубица Сокић није о њима говорила у јавности нити их излагала или репродуковала, па стога можемо претпоставити да су пастели нека врста исповести искључиво личне природе. Управо је технику пастела одабрала да њоме искаже одређене визуелне идеје  и интимне ставове које не срећемо у њеним делима рађеним у другим медијима. 

Женски акт је тема коју је радила искључиво у овој техници. Као својеврсна целина из серије пастела издваја се тридесетак женских актова. Љубица Сокић је управо током рада на овој серији желела да се након периода чисте апстракције врати предметном сликарству, али истовремено да остане ослобођена од чисте дескрипције. Овде је поглед уметнице усмерен ка интимном свету женског бића, откривеног пред њом у опуштеној пози и лежерном ставу својственим особама које нису свесне туђег посматрања. Жена је постављена статично, фронтално, озбиљног погледа усмереног у посматрача, без осмеха, гримасе или гестикулације. Смештајући акт у неутралан простор, ауторка жели да нагласи да није реч о месту изложеном јавности, већ о интимном окружењу у које она залази као привилегован посматрач. Љубица Сокић приказује женску телесност саму по себи, без намере да ишта улепшава и идеализује и без намере да прикаже жену као предмет жеље. Као што у мртвим природама приказује сасушено воће и цвеће, стање у које су доспели након периода бујања, она и женско тело посматра у фази када је превазишло период плодности и гипкости. Уметница је овим актовима показала како, одбацујући естетику лепог и улепшаног, помоћу непосредне технике пастела преноси живо, директно визуелно искуство. Самим тим она представља женско тело какво је дуго времена за уметност било невидљиво – несавршено и истрошено временом, без икаквог трага заводљиве лепоте, свежине и сензуалности. Ова серија статичних и усамљених жена наговештава меланхолично расположење и изолованост, што је наглашено и остављањем велике маргине на папиру.

Дело Женски акт је за Галерију Матице српске откупљено од уметнице 1956. године на основу одлуке комисије за процену и откуп уметничких објеката коју су чинили сликар Бошко Петровић, вајар Јован Солдатовић и Миливој Николајевић, тадашњи управник Галерије Матице српске.

Љубица Цуца Сокић (Битољ, 9. децембар 1914. – Београд, 8. јануар 2009) склоност ка уметничком изражавању стекла је још у гимназији у Београду, где јој је цртање предавала Зора Петровић. Даље обликовање личног ликовног израза наставила је на Уметничкој школи у Београду најпре на Наставничком одсеку 1930–1934. године где су јој професори били Бета Вукановић, Љуба Ивановић и Васа Поморишац, а потом 1932–1936. године на Академском течају, код Ивана Радовића. Након студија отишла је у Париз где је боравила до 1939. године. Време проведено у Паризу помогло јој је да схвати суштинске поруке модернизма и оставило неизбрисив траг у њеном уметничком стваралаштву. Тамо је 1937. године први пут излагала са Удружењем југословенских сликара и вајара у Galerie de Paris. По повратку у Београд представила се домаћој јавности првом самосталном изложбом у павиљону ,,Цвијета Зузорић“ 1939. године, а 1940. године је била један од оснивача групе „Десеторица“. Нацистичку окупацију проводи у Београду, и била је чак на списку за хапшење због дружења са ангажованим уметницима, и сама примивши у једном кратком периоду свог стваралаштва дух соц-модернизма. Радила је као предавач на Академији ликовних уметности у Београду 1948–1972. године. Била је члан УЛУС-а од 1938. године. Од 1968. године је дописни, а од 1978. и редовни члан САНУ. Добитница је бројних ликовних награда, утичући на формирање генерација младих уметника. Године 1978. је на Академији ликовних уметности основала награду изФонда Љубице Цуце Сокић за слику малог формата. Њени легати се чувају у уметничкој збирци САНУ и Кући легата у Београду.

У почетку свог уметничког рада Љубица Сокић је сликала мртве природе, пејзаже, фигуре и портрете. Касније је тежила упрошћавању форми, геометризацији и умереној апстракцији. До почетка шесте деценије исказује своје дилеме кроз повремене и све ређе искораке у описно, тежећи стилизацији, асоцијативном и коначно апстрактном интерпретирању тематског слоја. У седамдесетим и осамдесетим годинама двадесетог века, када је већ доживела пуну зрелост, вратила се једној преображеној фигуративној уметности углавном у својим мртвим природама и београдским пределима. Желела је да се у сликама ослободи превага наративног и да игра ликовних елемената буде примарно интересовање њеног рада без обзира на предмет који су се ту још увек налазили. Чисто апстрактно сликарство јој ипак никад није било крајњи циљ. Радила је у уљу, темпери, гвашу, акварелу, пастелу а повремено је користила технике колажа и експерименталних материјала. Посвећена уметности до краја живота Љубица Сокић се поред сликарства бавила илустрацјом дечјих књига и часописа, као и израдом скица за филмове.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно