У ФОКУСУ МАЈ 2014

НИКОЛА ПЕТРОВИЋ, СВ. ГЕОРГИЈЕ, ОКО 1740. ТЕМПЕРА НА ДАСЦИ, 81 Х 66 CM

,,У фокусу“ за месец мај 2014. године је икона Св. Георгије настала око 1740. године, рад зографа Николе Петровића. 
У време када је традиција поствизантијског сликарства доживљавала постепено гашење, у Карловачкој митрополији раде путујуће тајфе сликара који себе називају зографима. Њихова делатност забележена је до половине XVIII века, а у удаљеним крајевима Митрополије траје све до краја XVIII века. Поред поштовања традиционалних иконографских правила, сликарство ових мајстора одликује се нарочитим осећањем за декоративност са приметним елементима барокне орнаментике и формалним приближавањем барокном сликарском маниру. Индивидуалност њихове ликовне поетике, реторичност и декоративност чине ово сликарство особеном уметничком баштином која је у време настанка припадала најширим слојевима српског народа.

О икони
На икони су илустрована три догађаја описана у житију Св. Георгија: Св. Георгије ослобађа царску кћер од аждајеСв. Георгије ослобађа из ропства сина Леона Фоке и Крунисање Св. Георгија, што чини интересантном саму композицију.
У првом догађају, који се од свих чуда Св. Георгија најчешће илуструје, приказан је светитељ на пропетом белом коњу како дугим копљем пробада крилату неман пламених чељусти, коју за белу врпцу око врата држи спасена принцеза. Одевена у одећу црвене боје оперважену златом, попут српских средњовековних владарки, са златном круном на глави, принцеза стоји испред двора са коринтским капителима, на чијем су горњем делу насликане допојасне фигуре цара и царице. Цар пружа свежањ златних кључева Св. Георгију. Према житију, Св. Георгије је спасавајући цареву кћерку од невоље наредио младој девојци да својим појасем веже аждају и одведе је у град као кротког пса. На тај начин су цар и његов народ у граду доживели преобраћење, поверовали у Христа и примили свето крштење, што је сликар овде приказао симболичном предајом кључева града Св. Георгију. 
Следи сцена која илуструје друго чудо Св. Георгија у којем он ослобађа из ропства сина Леона Фоке, византијског царског официра. На коњу, иза светитеља, приказан је младић дуге косе у једноставној мркој хаљини, који у испруженој десној руци држи суд са две дршке. По легенди је млади Леонов син (такође Георгије) био у непријатељском ропству, где није престајао да се моли свом заштитнику Св. Георгију, непрестано размишљајући о родитељском дому. Као заточеник вршио је дужност кувара код свог господара. Приликом једног обеда требало је лично да услужи господара, али се као одговор на младићеве молитве у једном тренутку појавио Св. Георгије на коњу који га је пренео из заробљеништва право у дом његових родитеља, док је у рукама још носио топлу посуду са ручком. 
Трећи догађај односи се на крунисање Св. Георгија. Из сегмента неба појављује се анђео који светитељу приноси круну. Круна симболизује венац правде, који је он као мученик сачувавши чисту веру заслужио.
У доњем левом углу иконе, сликар је оставио запис о ауторству: „Троудиви се многогрешни Никола иконописац у Пешти“. Изнад записа видљиви су трагови текста исписаног црвеним словима, нажалост нечитки, којим је вероватно аутор тумачио насликане догађаје. Овако заједно приказани догађаји из живота Св. Георгија представљају јединствен пример у српском црквеном сликарству. Иконописац је морао добро познавати житије Св. Георгија или је можда копирао неки старији узор. 
Икона је изложена у сталној поставци уметности XVIII века.

НИКОЛА ПЕТРОВИЋ (? – Пешта, после 1741)
Име сликара Николе, који је у првој половини XVIII века радио у Пешти, везује се за Николу Петровића који се у архивским подацима помиње 1740. године као пештански иконописац. За сада се о овом сликару веома мало зна. Познато је да се бавио и учитељским позивом − пештански учитељ Георгије Владисављевић изјавио је да је учио „у Николи иконописца здје в Пешчи“. Пошто је овај учитељ тада имао 35 година, то значи да је код поменутог иконописца био бар десетак година раније. Не зна се ни тачна година његове смрти, а о његовој породици се понешто сазнаје само из једног необјављеног и недатованог документа, тачније једне тужбе у којој се његова удовица обратила будимском владици Василију Димитријевићу за помоћ.
Судећи на основу иконе Св. Георгија која се чува у уметничкој колекцији Галерије Матице српске, у питању је самоуки иконописац, који је неговао традиционалне форме византијског живописа са извесним декоративним елементима барокног сликарства.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно