У ФОКУСУ ОКТОБАР 2014

БОРИВОЈЕ СТЕВАНОВИЋ, СТАРИ ГРМ КРАЈ ДУНАВА, 1920. УЉЕ НА КАРТОНУ, 36 X 53,5 CM

,,У фокусу“ за месец октобар је слика Стари грм крај Дунава Боривоја Боре Стевановића. Уз Косту Миличевића, Милана Миловановића и Надежду Петровић Стевановић је био главни прoтагониста колористичког сликарства код нас. По формално-стилским елементима сликарства он представља једног од утемељивача београдске варијанте импресионизма.

О слици:

У читавом опусу Боривоја Стевановића највише импресионистичка дела јесу студије Старог грма крај Дунава, од којих је сачувано укупно четири. Једно од њих се чува у Галерији Матице српске и изложено је у сталној поставци XX века. Четири различите слике малог формата представљају четири различита доживљаја истог мотива, везана за тренутак дневног осветљења. Сликана брзо, у сеансама од по сат-два, оне носе у себи свежину и карактеристике импресионистичког сликања: разлагање на комплементарне боје сунчевог спектра, ваздушну перспективу, дезинтегрисану форму. Ова серија слободних пејзажа је сликана са јасном тенденцијом да се у њима достигне брзи поступак и звук француских импресиониста, тачније, Клода Монеа. Стевановић бира мотив који ради више пута, у различито доба дана, настојећи да фиксира један одређен тренутак осветљења, да на платно пренесе ,,импресију“. При том је његова претходна, нешто уздржана палета заснована на контрасту зелених и ружичастих тонова, замењена потпуно расветљеном палетом заснованом на комплементарним сазвучјима у којој се јављају слободне црвене и плаве боје. Сликајући овај једноставни мотив, Стевановићев циљ је сличан као код Монеа када слика своје пластове сена у серијама, тражи посредника између онога што видимо и онога што осећамо.
Сам пленеристички мотив из околине Београда и интерес за чист пејзаж су карактеристични за Стевановићево сликарство, јер је он, почевши од раног пролећа па до у дубоку јесен, на отвореном тражио инспирацију какву су пружали Карабурма, Чубура или Душановац постајући тако највернији сликар београдске периферије. Слика је настала у време док је уметник живео у Ратарској улици, у непосредној близини обале Дунава, где открива карактеристичну атмосферу тешких летњих поподнева или носталгичних сутона. У слику је Стевановић унео лично, помало меланхолично обележје властитог темперамента. Поделом на два дела, композиција је упрошћена и сведена на однос неба и земље, док форма старог грма као елемент повезује целину и артикулише простор. Иако је читаво платно јединствена, треперава површина, она није само ведра игра за очи. Напротив, један помало сентиментални акорд, пуног, дубоког звука уноси у слику психолошку компоненту карактеристичну за наше импресионисте, потврђујући истовремено ону оцену самог Стевановића, који закључује да је ,,сликао тишину и благотворну усамљеност у њој“.

Боривоје Стевановић (Ниш, 27. октобар 1878. – Београд, 19. мај 1976)
Као дете 1884. године са породицом се из родног Ниша преселио у Пирот, а од 1891. године се настањују у Београду. Сликарство је учио у Српској сликарској школи Кирила Кутлика од 1895. до 1898. године, заједно са Костом Миличевићем са којим ће се дружити и сликати и касније. Наставио је школовање код Антона Ажбеа у Минхену (1898−1899), након чега је уписао ликовну Академију коју је завршио 1904. године у класи Карл Мара. У Минхену је проширио своје опште и уметничко образовање, овладао одличном техником и стекао наклоност ка природном осветљењу. После повратка у земљу годину дана је провео у Скопљу радећи као наставник цртања у гимназији и Учитељској школи. Када се 1905. године вратио у Београд, радио је најпре као наставник цртања у вечерњој Занатској школи, а 1912. године је постављен за наставника у Трећој мушкој гимназији, где ће остати све до пензионисања 1932. године. Током Првог светског рата због слабог здравља додељен му је рад у војној пошти, а 1916. године заробиле су га окупационе власти у Рашкој. Други светски рат је учинио да се ионако повучен сликар потпуно изолује од било какве друге активности осим сликања. Након ослобођења је живео у Београду усамљеничким животом. Био је члан и један од оснивача ,,Удружења ликовних уметника Србије“ (1907), а од 1908. године члан „Ладе“. Први пут је самостално излагао 1898. године у Нишу. Најзначајнија Стевановићева ретроспектива одржана је у Галерији Српске академије наука и уметности 1970. године. Године 1965. Боривоје Стевановић је, у деветој деценији живота, изабран за дописног, а 1968. за редовног члана Српске академије наука и уметности, уврстивши се тако и формално међу великане српске културе. 
Прва деценија XX века јесте време кад се са нестрпљењем очекују афирмације младих аутора, и то оних који прихватају тековине импресионизма. Стевановић ће у овом периоду повећети свој интерес за истраживања у правцу колористичког сликања. У том смислу серија слика Стари грм са Дунава(1920), заједно са сликама Девојка са књигом (1906) и Савиначка црква (1911) представљају уметника као радозналог и храброг новатора. Након Четврте југословенске уметничке изложбе 1912. године Стевановић се ослобађа сваког академског утицаја и дефинитивно прихвата импресионизам као уметнички израз. За каснији његов рад карактеристично је затварање у специфичну тамну палету и повратак чврстој форми. У том периоду се определио за интимистичко, традиционалистичко сликарство. Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је периферију Београда, али и портрете и нарочито мртве природе.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно