У ФОКУСУ АПРИЛ 2015

ТЕОДОР КРАЧУН, ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО, ОКО 1780. УЉЕ НА ДАСЦИ, 22,7 X 16,5 CM

„У фокусу“ за месец април је икона Васкрсење Христово Теодора Крачуна, најзначајнијег представника српског барока. Васкрс (Ускрс) је хришћански празник, један од дванаест Великих празника, којим се прославља Христов повратак у живот – васкрсење.

Према јеванђељима, Исус Христос је трећег дана након своје смрти на крсту васкрсао узневши се на небо. Овај библијски догађај Хришћани славе као Васкрс (Ускрс).  Васкрсење Христово је темељ хришћанске вере. За све Хришћане означава дело искупљења од греха и спасења целог људског рода – као што је Христос устао из гроба, тако сваки верник мора очекивати васкрсење.

Празник Васкрсења Христовог се у средњовековној уметности православног света уобичајено сликао као Силазак у Ад, што је тумачено као Христова тријумфална победа над силама мрака или, ређе, као представа анђела на гробу који се јавља мироносицама. Током XVIII века у српској барокној уметности Христово васкрсење из гроба је сликано по узору на примере из западноевропске уметности – око гроба су приказани стражари који спавају, или изненађено посматрају васкрслог Христа. Овај догађај се помиње неколико пута у јеванђељима, али нигде није директно описан. Представа је сликана као илустрација Васкрсног 66. Псалма који започиње стиховима: ,,Кличи Богу, земљо сва!ˮ

Икона Васкрсење Христово из колекције Галерије Матице српске није потписана, али се према иконографским и стилским карактеристикама приписује Теодору Крачуну. Идентичну представу истих димензија Теодор Крачун је насликао на једној од једанаест икона за целивање из Горње цркве у Сремским Карловцима. Ове иконе са сценама Великих празника и светитеља, су биле мање по размерама јер су се на дан одређеног празника износиле из олтара и стављале на налоњ да би се пред њима обављало богослужење и да би их верници целивали. Изведене слободно, брзом и сигурном руком, заузимају изузетно место међу Крачуновим радовима.

Васкрсење је овде приказано на начин западне уметности, који је у XVIII веку примила и источна иконографија. Теодор Крачун је најчешће користио овакво иконографско решење када је сликао представу Васкрсења Христовог. У горњем делу композиције приказан је обнажен Христос у белој божанској светлости који гледа у правцу неба. Око бедара и десне руке му је обавијен љубичасти плашт, а у левој руци држи црвени барјак, симбол његове победе над смрћу. На доњој половини слике се одвија драма у којој учествују стражари око отвореног саркофага у коме је Исус Христос био сахрањен. Један стражар руком показује према васкрслом Христу, други је уплашено потегао нож док трећи пада на земљу, заслепљен божанском светлошћу. На икони је белим словима исписан назив Воскрсеније Христово. Динамика и драматика догађаја, Христов поглед уперен ка небу, снажна натприродна светлост која га обасјава и контраст са доњим, неосветљеним деловима слике, све то иде у прилог тези да Теодор Крачун у потпуности прихвата барокну поетику.

Теодор Крачун (?, 1732. – Сремски Карловци, 10. април 1781) живео је у Сремској Каменици, што се може закључити на основу његовог потписа на иконостасу српске цркве у Сусеку (1779) где је забележио да је ,,житељ каменичкиˮ. У Сремским Карловцима је стекао прва знања из сликарства. У радионици Јова Василијевича је упознао Василија Остојића, за кога се претпоставља да му је кратко време био учитељ. Касније је прешао у радионицу карловачког живописца Димитрија Бачевића и помагао му у осликавању иконостаса капеле Успења Богородице у Даљу (1760), парохијске цркве у селу Крушедолу (1763), као и иконостаса цркве манастира Беочин (1765). Студирао је на бечкој Ликовној академији вероватно крајем седме деценије XVIII века. Пре одласка у Беч Крачун је на својим делима испољавао декоративни манир украјинско-руске оријентације, слично као што је радио Бачевић, а након школовања на Западу на његовим иконама уочљиви су слободан цртеж, наглашена пластичност, покретност фигуре и анатомска уверљивост. Радио је иконостасе и иконе по црквама на територији Карловачке митрополије, а први већи посао био је иконостас цркве Св. Георгија у Сомбору (1772) који је урадио са сликарима Јованом Исајловићем и Лазаром Сердановићем, и од којег је очувана само престона икона Христа. Своје најзрелије и најбоље радове остварио је 1780. године за Саборну цркву у Сремским Карловцима. Иконостас у цркви осликао је у сарадњи са Јаковом Орфелином, а након тога и иконостас митрополијско-патријаршијске капеле на хору исте цркве, чији су делови изложени у сталној поставци XVIII века Галерије Матице српске. Поред радова на црквеном сликарству, Теодор Крачун се бавио и израдом портрета. Међу њима су најзначајнији портрет хоповског архимандрита Јована Јовановића (1776), и бакрорезни портрет карловачког митрополита Павла Ненадовића (1769). На већини Крачунових композиција и на фигурама светитеља преовладавају црвени и смеђи тонови, а на мањим иконама он развија посебан колористички начин, са меким осветљењем и прозирном атмосфером. На радовима Теодора Крачуна примећује се стални напредак у савлађивању стилских форми западњачке уметности, почев од усвајања узора маниристичког порекла, па до барокних и чисто рокајних решења. Умро је 10. априла 1781. године а сахрањен је у карловачкој Саборној цркви Св. Николаја која је украшена његовим иконама.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно