У ФОКУСУ АВГУСТ 2015

СТЕВАН АЛЕКСИЋ, УСПЕЊЕ БОГОРОДИЦЕ, 1906. УЉЕ НА ПЛАТНУ, 130 Х 190 CM

„У фокусу“ за месец август је слика Успење Богородице Стевана Алексића, уметника који је крајем XIX и почетком XX века у српско сликарство унео идеје симболизма. Празник Успење Пресвете Богорице познат и као Велика Госпојина православни верници прослављају 28. августа као један од највећих хришћанских празника. Овај празник је успомена на смрт Богородице и према јеванђељском предању то је дан када се она вазнела на небо.

Тема Богородичиног успења је сликана на основу апокрифних списа и обавезна је у фреско-сликарству свих православних храмова у оквиру циклуса Великих празника. Сцена Богородичине телесне смрти се у српској средњовековној и барокној уметности повезивала са сценом вазнесења њене душе на небо. Православно религиозно сликарство XIX века је избегавало представе сложених догматских учења и тежило приказивању аутентичних представа историјских догађаја. На овај начин и Стеван Алексић тумачи Успење Богородице на својој слици из 1906. године.

Стеван Алексић је био један од најтраженијих сликара икона међу српским становништвом. На оним иконама при чијем се сликању није придржавао никаквих шаблона као што је случај са Успењем Богородице долази до изражаја његов прави таленат. Ова слика је једна од неколико монументалних композиција које су Алексићу крајем прве деценије ХХ века донеле велику славу и поштовање савременика и обезбедиле му мноштво каснијих наруџбина. Била је изложена 1910. године у Сомбору на Првој српској изложби у Угарској, где је добила бројне похвале захваљујући животности призора и виртуозности у реализацији.

У религиозним композицијама Алексић је трагао за могућностима да сцену прожме атмосфером оријента не скривајући намеру да их представи као аутентичне историјске догађаје. Успење Богородице представља спој историјског догађаја, оријенталног призора и слике са религиозном садржином. Композиција је по вертикали подељена у две зоне. У средишту доње зоне око одра су окупљени апостоли са којима је Богородица желела да се опрости пред смрт, али они пре подсећају на људе из суседства него на Христове следбенике. Ту су и богаљи који траже исцељење или су већ на чудесан начин дошли до њега, просјаци и ожалошћени, а место радње је одређено и елементима традиционалне одеће каква се носи у арапским земљама. Многе фигуре су представљене у покрету, наглашене гестикулације која треба да дочара драматичност сцене. Урош Предић је ову слику издвојио као једно од најуспелијих Алексићевих остварења, дајући стручно мишљење о њеној уметничкој али и комерцијалној вредности. У писаном документу из 1921. године он наводи: „Замисао је сасвим оригинална, а извођење показује прекаљен укус и велику техничку извежбаност. Оригиналност је у томе што је призор опела потиснут дубље у позадину, а напред је истакнута група невољника, који траже и налазе лека у чудотворном дејству мртва тела Багородичина. Ови занимљиви типови из народа оживљавају слику и чине да она уместо укочене иконе показује религиозни жанр”. Да на слици нема горњег сегмента – Христа окруженог анђелима који прихватају душу самртнице, ово би могао бити стваран призор покојника на одру. Алексићево Успење Богородице у суштини представља историјско-реалистичку интерпретацију популарне религиозне теме.

Стеван Алексић (Арад, 23. децембар 1876 – Јаша Томић, 2. новембар 1923) се родио у породици за коју се везује дугогодишња сликарска традиција – његов отац Душан и деда Никола Алексић су се бавили сликарством, што је морало оставити трага на његово дело. Прве уметничке поуке добио је од оца, након чега одлази у Минхен. Најпре се 1895. године у сликарској школи Хајнриха Книра припрема за Сликарску академију коју уписује у јесен 1896. године, а завршава је четири године касније у класи професора Николаса Гизиса. Студије је финансирао уз помоћ старијег брата Ивана и стипендије Матице српске. Године 1900. је због изненадне очеве смрти морао да напусти Минхен и да заврши започет очев посао: иконостас српске цркве у Дески крај Сегедина. Потом се настанио код мајке у Араду и тамо отворио сликарску школу. Од тада, па све до почетка Првог светског рата могу се пратити његови обимни радови у области црквеног сликарства. Поред појединачних икона и комплетних иконостаса најчешће је радио зидне слике у српским црквама и често је обнављао радове Николе Алексића. Војни рок је служио у Луговату 1903. године након чега се преселио у Модош (данас Јаша Томић), где остаје до краја живота. Радио је зидне слике српских цркава у Румунији: у Араду (1901), Темишвару (1902) и Чакову (1903). У Вуковару је 1903–1904. године сликао иконостас и зидну декорацију гробљанске капеле породице Пауновић, а 1904. године у Новом Саду свод обновљене Саборне цркве. Наредне године радио је зидне слике католичке цркве у Лукићеву (1905) и иконостас, зидове и сводове у српској цркви у Модошу. У Бешенову је сликао иконостас и зидну декорацију 1906. а 1908. године је прихватио обиман посао да ослика зидове и сводове Преображењске цркве у Панчеву.

Ратне године је провео у Модошу бавећи се штафелајним сликарством. Радио је иконе и портрете међу којима се истичу многобројни аутопортрети и популарне жанр-сцене из кафанског живота. У историји српске уметности Алексић је насликао највећи број аутопортрета (четрдесет један) често их компонујући као жанр-сцене са крчмом као местом збивања, веселим друштвом и представом смрти која вреба у позадини слике. Његови аутопортрети су често праве студије карактера на којима се могу пратити промене лика, расположења и одевања као и стилски развој Алексићевог сликарства. Атмосфера светског рата мотивише га да ради композиције које персонификују смрт и страдања као што су Велики косач (1918), Голгота I и II (1918, 1921), Анђео мира I и II (1916, 1918).

Учествовао је на Јесењем салону у Будимпешти (1902), на Првој српској уметничкој изложби у Сомбору (1910), на IV југословенској уметничкој изложби у Београду (1912), на Изложби уметничког удружења у Сегедину (1917), а прву самосталну изложбу приређује у Темишвару 1918. године. Имао је намеру да се после рата пресели у Београд, али је због све слабијег здравља одустао од тога. До краја живота вредно је радио, чак и слике монументалних формата. Данас се једна од највећих збирки слика Стевана Алексића налази у уметничком фонду Галерије Матице српске.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно