У ФОКУСУ ФЕБРУАР 2015

УРОШ ПРЕДИЋ, ПЕСНИК ЛАЗА КОСТИЋ, 1910. УЉЕ НА ПЛАТНУ, 75 X 60 CM

„У фокусу“ за фебруар Лаза Костић (Ковиљ, 12. фебруар 1841. – Беч, 26. новембар 1910) је од своје ране младости био на гласу као велики песнички таленат. Надање је оправдао низом антологијских песама којима досеже врхунце поетског израза српског језика (Међу јавом и мед сном, 1863. и Santa Maria della Salute, 1909). Његово песништво је у разним временима различито прихватано, да би га тек новије доба потпуно и праведно оценило. Такође, имао је значајну улогу у политичком животу Срба у Војводини, а запажена је била и његова национална активност. Од младости се бавио новинарством ‒ био је члан редакције Милетићеве Заставе, писао је у Младoј СрбадијиГласу народаПанчевцу и допринео је развоју модерног српског новинарства. После стицања доктората у Пешти 1866. године примљен је за професора у Српској гимназији у Новом Саду, након чега је радио у новосадском Магистрату и као председник Градског суда. Према речима књижевника Милана Савића, дугогодишњег секретараМатице српске и уредника Летописа Матице српске, Лаза Костић је од младости био познат као ,,особењак који је ишао својим путем, најрадије неутрвеним, и који чини све по својој глави, било коме право или неˮ. Последње две деценије живота провео је у Новом Саду и у Сомбору у дому своје супруге Јулијане Паланачки. Умро је 1910. године у Бечу где је отишао на лечење, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору.

Кретао се међу угледним људима оног времена, уметницима и политичарима, пратио је и подржавао рад Матице српске. Још као младић био је питомац Текелијанума у Пешти, а 1864. године га је Матица српска наградила за песму испевану у спомен Саве Текелије. Са сликаром Урошем Предићем био је близак пријатељ. Њих двојица су сарађивали у часопису Српске илустроване новине и подржавали рад листа Покрет. Предић се 1903. године умешао у полемику око превода ХамлетаЛазе Костића и образлагао је своје аргументе за и против не преко јавности, већ искључиво кроз писма упућена Костићу. У својој Аутобиографији Предић се сећао вечери проведених у друштву познатог српског романтичара: ,,Мада је он био Бачванин, а ја Банаћанин, а то су ипак велике разлике, дивно сам се слагао са Лазом Костићем. Многе сам ноћи провео седећи са Лазом на лагодном банатском лахору у дворишту моје породичне куће. Причали смо о свему и свачему, шалили се и озбиљно дебатовали, а неретко и слатко запевалиˮ. Као успомену на ово пријатељство Лаза Костић је добио два портрета – један из 1906. године, и други из 1910. године, који представља један од најбољих портрета у великом сликаревом опусу, а који се данас налази у Матици српској.

Урош Предић је био познат по сликама религиозне тематике, жанр сценама али је највећу пажњу у свом раду посветио портретима. Пред његовим штафелајем су се нашле многе угледне личности јавног и културног живота, свештеници, трговци, књижевници, Матичари, пријатељи и рођаци. Известан број портрета Уроша Предића, као и овај портрет Лазе Костића, урађен је према фотографији, али и међу њима има оних који се убрајају у најбоља Предићева дела, јер му није била препрека да у сликаним варијантама утисне доживљај новог живота. Портрет Лазе Костића је настао у маниру строгог академског реализма. Предић приказује познатог песника у његовим позним годинама, у елегантном тамном оделу, озбиљног израза и погледа упереног у даљину. Иако је Предић у Аутобиографији дефинисао да су му ,,портрети увек слични оригиналу, без других специфичних сликарских одликаˮ, оповргао је ту своју самокритичку напомену у свом делу, дајући увек ликовима на својим сликама дубок психолошки доживљај.

Урош Предић (Орловат, 7. децембар 1857. – Београд, 11. фебруар 1953), сликар, академик, почасни члан Матице српске, студирао је сликарство на Академији ликовних уметности у Бечу од 1876. до 1880. године, у класи професора Кристијана Грипенкерла, истакнутог бечког сликара. Био је стипендиста Матице српске од 1877. до 1883. године, а 1879. је добио награду барона Гундла за најбољи студентски рад у уљу за слику Надурена девојчица. Након дипломирања, две године је провeo као сарадник у приватном атељеу Кристијана Грипенкерла, а од 1883. до 1885. године радио је као његов асистент на Академији. У родни Орловат се вратио 1885. године, а 1909. године се преселио у Београд и ту остао до краја живота, осим што је за време Првог светског рата био у избеглиштву у Крушевцу. Често је долазио у Нови Сад јер су га сликарски послови везивали за Матицу српску. Позиван је много пута да изради портрете Матичиних часника и добротвора, а радио је и нацрте за корице књига, календаре и дипломе. У свечаној сали Матице Српске изложени су његови портрети Георгија Магарашевића, Антонија Хаџића, Лазе Костића, др Милана Савића и других. Године 1927. изабран је за почасног члана Матице српске а касније за почасног председника Одбора Музеја Матице српске. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1909. године, а за редовног 1910. године. Прву самосталну изложбу имао је 1888. године у Београду. Један је од оснивача уметничких удружења „Лада” (1904) чији је био дугогодишњи председник, и Удружења ликовних уметника у Београду (1919) и његов први председник.

На бечкој Академији ликовних уметности, где је неуморно сликао и правио скице, прихватио је неприкосновени бечки академизам. Управо захваљујући стилу „академског реализма” стекао је врхунску афирмацију и признање у српској историји уметности. У његовом изузетно богатом сликарском опусу налазе се портрети, жанр сцене, историјске композиције, религиозне композиције. Радио је иконостасе за цркву у Новом Бечеју, православну цркву у Орловату, Преображенску цркву у Панчеву и многе друге. Посебан квалитет у његовом уметничком раду представља цртеж, што се уочава у Предићевим сачуваним блоковима за скицирање. Током свог дугог стваралачког живота остао је веран академским правилима, и истицању цртежа и јасноће композиције, одолевајући тежњама савременог сликарства.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно