У ФОКУСУ ЈАНУАР 2015

ПАВЛЕ СИМИЋ, СРПСКА НАРОДНА СКУПШТИНА 1. МАЈА 1848, 1848/1849. УЉЕ НА ПЛАТНУ, 88 X 115,5 CM

„У фокусу“ за јануар 2015. године је слика Павла Симића Српска народна скупштина 1. маја 1848. године, популарно названа Мајска скупштина 1848. Павле Симић се школовао на бечкој ликовној Академији у годинама када се сликарство нашло на раскрсници између класицистичко-бидермајерских схватања с једне и романтичарских наговештаја с друге стране. На основу ликовних карактеристика портрета и религиозних композиција један је од водећих представника српског бидермајера и најбољи репрезент назаренског сликарства.

О слици:

У складу са општим идејама историзма, као доминантног обележја културе XIX века прворазредну улогу у процесу конституисања националног идентитета имали су догађаји и личности из националне прошлости. Ове идеје су се одражавале и на визуелне уметности епохе. Историјске композиције, али и патриотске сцене које илуструју догађаје из непосредне прошлости, добијају све већи значај. Оне величају нацију кроз идеализацију догађаја и личности, постајући истовремено и ангажована средства комуникације с циљем да пробуде национална и патриотска осећања. Павле Симић је био један од уметника који је веома добро схватао овакве захтеве времена.

Централно место у сталној поставци српске уметности XIX века Галерије Матице српске припада Симићевој слици Српска народна скупштина 1. маја 1848. године.Она представља визуелни документ најзначајнијег политичког догађаја XIX века у животу српског народа у Хабзбуршкој монархији – тренутак стварања Српске Војводине. Убрзо након Бечке и Пештанске револуције 1848. године, српско грађанство, које је већ више од две деценије развијало идеологију национализма, формулисало је захтеве за остваривање српских грађанских и националних права. Предвођени припадницима Омладине и активним појединцима из грађанског, свештеничког и војничког реда, Срби су се припремали за остварење своје националне аутономне области, рестаурацију институција власти: титуле патријарха из времена Велике сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем и права на избор деспота, односно војводе као световног поглавара. На Народној скупштини, која је одржана у Сремским Карловцима 1. маја 1848. године, митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, а Стефан Шупљикац, пуковник огулинске регименте, изабран је за српског војводу. Недуго после одржане Скупштине, у манастиру Кувеждину, под утицајем једног од најактивнијих учесника у догађајима из 1848. године, архимандрита Никанора Грујића, тада кувеждинског игумана, Павле Симић је током 1848/49. године урадио слику Мајска скупштина 1848. Слика је била један од најважнијих топоса националне свести српског друштва.

У средини композиције, на истакнутом месту, представљен је новоизабрани патријарх Јосиф Рајачић како се подигнутом руком обраћа окупљеном народу. У левој руци држи оригиналне царске привилегије које су добијене као позив и гаранција српском народу непосредно пред Велику сеобу 1690. године. Испод њега су приказани говорници на Скупштини: архимандрит Никанор Грујић с књигом у руци и протосинђел Сергије Каћански. Лево од патријарха је национална тробојница, а десно царска и мађарска застава. Учесници Скупштине су били припадници различитих генерација, пола и сталежа и дошли су из различитих области, тако да је национално јединство, симболично означено српском тробојницом, у доњем регистру слике било представљено као индивидуализовани скуп идеалних типова српског народа. Осим у грађанска одела и граничарске униформе, поједине личности су костимиране у одећу из различитих провинција. Улогу национално ангажованог уметника и свест о значају уметности као интелектуалне делатности Павле Симић је изразио и на Мајској скупштини. Уношењем свог аутопортрета, у структуру слике је уградио сопствено тумачење о себи као уметнику и аутономности слике уздигнуте у статус уметничког дела.

По Симићевој идеји је 1861. године литограф Јозеф Бауер извео истоимену композицију, која је функционисала као популарна патриотска икона. Повод за њено графичко умножавање је био политичке природе. Наиме, после укидања Српске Војводине и Тамишког Баната 1860. године, литографисање слике Мајска скупштина је требало да послужи као аргумент за актуелне националне циљеве.

Павле Симић (Нови Сад, 1818 – Нови Сад, 18. јануар 1976) основна сликарска знања стекао је у Новом Саду у сликарској радионици досељеног Италијана Алојза Кастање. Крајем 1837. године постао је студент бечке Ликовне академије, где је прихватао поуке професора Леополда Купелвизера и Јозефа Фириха. При крају студија био је на боравку у Италији, а када се 1841. године вратио кући потписивао се као ,,академически молерˮ или ,,живописацˮ. Настанио се у Новом Саду и одатле путовао у друга места ради сликарских послова. У време Мађарске револуције док су трајали сукоби Симић се 1849. године склонио у манастир Кувеждин, где су га прихватили архимандрита Никарон Грујић и братство. Док је чекао да прођу немири, у манастирској цркви је осликао иконостас и на зидовима приказао неколико сцена из живота Симеона Немање и Светог Саве. Године 1853. се привремено настанио у Шапцу где је радио на осликавању тамошње цркве а крајем 1856. године се вратио у Нови Сад. Иако је од црквених општина и од грађана које је портретисао добијао пристојне новчане надокнаде за свој труд, често је био у немаштини. Пристајући уз покрет Светозара Милетића, нашао се под окриљем владике Платона Атанацковића, који му је помогао да дође до значајних сликарских послова.

Први већи иконостас осликао је у Руменки, а у Сербским народним новинама је 1845. године добио јавну похвалу за то дело. Радио је живопис у Ковиљском Шанцу, али су иконе пропале у II светском рату, као и зидне слике које је радио у манастиру Кувеждин. Употпунио је иконостас цркве у Старом Футогу који је страдао у Мађарској револуцији 1848. године, а потом је радио иконостасе у црквама у Ђурђеву, Деспотову, зидне слике у Новом Бечеју и у Сенти. У Новом Саду је осликао обновљену Николајевску цркву 1863. године и радио иконостас и зидне слике у капели владике Платона Атанацковића на Алмашком гробљу (1864). У Башаиду је с прекидима радио пет година, јер се прихватио великог посла да поред зидова украси и простране зидне површине. Сликао је иконостас у манастиру Ораховица (1867) и у Глини (1866–1868). Четири године је радио на још једној великој целини, у сомборској цркви, а последњи рад су му иконе у гробљанској капели породице Хариш-Петровић у Земуну (1875).  

Павле Симић је био најбољи репрезент назаренског сликарства код нас а поставке назаренске естетике, које је најдоследније разрадио на кувеждинском иконостасу, постале су образац за његове потоње радове којима се приближио европском сликарству. С друге стране, његове композиције с темама из националне историје могу се сврстати у опус српског романтичарског сликарства. Инспирацију за ове теме проналазио је у епским народним песмама, значајним личностима предустаничке и устаничке Србије, као и у савременим догађајима. Иза себа је оставио и велики број портрета који зраче свежином и ведрином бидермајерског сликарства.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно