У ФОКУСУ ЈУН 2015

ЉУБОМИР АЛЕКСАНДРОВИЋ, БЕРАЧИЦА, 1878. УЉЕ НА ПЛАТНУ, 128,2 X 95,3 CM

„У фокусу“ за месец јун је слика Берачица Љубомира Александровића. Александровић се бавио углавном религиозним сликарством, радећи за цркве, и нешто мање портретним сликарством. Његов рад претежно показује еклектичност и угледање на учитеља Константина Данила, али на неким делима као што је Берачица Александровић исказује самосвојност и оригиналност.

О слици
Слику Берачица је Љубомир Александровић урадио као реплику своје готово идентичне слике која се данас налази у Народном музеју у Београду и која, по општој оцени, представља најбољи и најзанимљивији рад овог уметника. Вероватно је настала по узору на неки графички предложак из европског сентиментализма, али је ипак добила печат Александровићевог сликарског поступка. Као уметник Александровић се одлично показао сликајући жанр сцене, мада је на слици Берачицаакценат на портрету. Приказана је седећа фигура младе жене до испод колена у брдовитом пејзажу. Гледа у страну док марама засењује поглед њених плавих очију. Лева рука јој почива на кофи пуној управо убраног грожђа, док се са десне стране у другом плану виде бурад и људи са корпама који такође учествују у берби. Сасвим у позадини је приказан пејзаж у коме се могу наслутити обриси Вршачког брега. Упркос могућем предлошку, на слици је ухваћен романтично доживљен тренутак сликара чија се сета очитава у очима младе девојке.

На слици се уочавају квалитети који престављају најбољу фазу уметничког рада Љубомира Александровића – мирноћа и дискретност и тежња ка чистим, крепким бојама. Дело открива сликареву способност да влада великим форматом и да површину платна испуни љупкошћу. Оно што се замерало аутору на Берачици јесте сув цртеж и бидермајерски начин моделовања, али то никако није одвело Александровића у шаблонско понављање манира као што је случај са његовим иконама рађеним по узору на рад Константина Данила. Пре би се могло рећи да је на Берачици само садржај, кроз концепцију жанра, представљао спону са епохом бидермајера. Хроматика слике сведена на однос црвеног, белог, црног и плавог открива резултате који немају бидермајерске карактеристике. Широке бојене површине црвене хаљине и њено простирање на машни плетенице и на шари мараме, грожђе у корпи без стакластог сјаја и свежине, сведоче о интересовању сликара ван оквира педантног материјализовања какрактеристичног за бидермајер сликарство.

Слика Берачица је 1981. године откупљена за Галерију Матице српске, како би као изузетно значајно дело Љубомира Александровића, допунила галеријску колекцију. Поред ње, у Галерији се чува још шест слика Љубомира Александровића.

Љубомир Александровић (Српски Свети Мартин, Мађарска, 15. јун 1828. – Lipótmező, код Будимпеште, 27. децембар 1887) још као дечак почео је да изучава сликарство код Николе Алексића а наставио код Константина Данила помажући му 1842. године при завршавању иконостаса Саборне цркве у Темишвару. Највероватније је био уписан на ликовну академију у Бечу око 1850. године. Самостално је почео да слика почетком шесте деценије израђујући портрете и појединачне иконе за грађанску клијентелу у Темишвару, где је био стално настањен. Израду комплетних иконостаса започео је тек средином седме деценије. Олтарску преграду српске цркве у Дињашу сликао је 1864. године потпуно по узору на темишварски иконостас Константина Данила. Следећи велики рад биле су престоне иконе иконостаса српске цркве у Немету из 1869. године које такође реплицирају ликовна решења Данилових радова. Видно одступање од опонашања свога учитеља запажа се на иконостасу српске цркве у Фердину (1876) и то уједно представља његов највећи уметнички домет у области црквеног сликарства. Из истог периода је и иконостас српске цркве у Рудини који у стилском погледу показује сродност са фердинским иконостасом. Радио је зидне слике Христос и Самарјанка и Сведба у Кани у српској цркви у Великој Кикинди, а познат је и известан број посебно изведених икона и неколико портрета савременика, који су углавном копије рађене по фотографијама. На последњем датираном раду из 1885. године, икони Крштење Христово из Саборне цркве у Темишвару, први пут се потписао као академски сликар. Пред крај живота, растрзан породичним сукобима и личним дилемама, пао је у нервно растројство. Смештен је на лечење у душевну болницу у Леополдсфелду код Будимпеште, где је и умро.

Александровићев уметнички опус показује стилско обележје еклектицизма. У ранијем периоду је опонашао стил Константина Данила или га дословно копирао, док су му радови из седамдесетих година XIX века знатно зрелији и самосвојнији. Напустивши подражавање старих мајстора изгубио је бидермајерску финоћу и прецизност и добио извесну личну ноту нарочито изражену у делима с краја осме деценије XIX века.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно