У ФОКУСУ МАЈ 2015

АДАМ СТЕФАНОВИЋ, СМРТ ЦАРА ДУШАНА, 1871. БОЈЕНА ЛИТОГРАФИЈА НА ПАПИРУ, Л.: 62,7 X 88,6 CM; ПР.: 43,2 X 71 CM

„У фокусу“ за месец мај је литографија у боји Смрт цара Душана Адама Стефановића, уметника значајног пре свега због његових графичких листова. Радећи литографије са темама из српске историје Стефановић је допринео развијању осећања патриотизма и родољубља међу српским народом.

О графици:
Иако се бавио и портретним и религиозним сликарством, Адам Стефновић је најзначајнији и најобимнији део свог уметничког опуса остварио у графици. Као младом и мало познатом сликару коме је тек предстојало да се афирмише, рад у литографији му је највише одговарао. Поред тога што се због ниске цене лако могла пласирати на тржиште, литографија је била одлично средство за популаризацију самог уметника. Нарочито теме из националне прошлости, попут графике Смрт цара Душана, могле су му донети успех. 
Током XIX века у српској националној идеологији значај владара и државника као хероја нације био је изузетно велик. Култ цара Душана је у том периоду један од најзначајнијих српских националних култова. Историјска чињеница да је цар Душан био један од најмоћнијих српских владара, и да је од 1346. до 1355. године носио царску титулу и владао великом територијом, условила је то да се он у уметности појављује као оличење српске моћи. За времe владавине Стефана Уроша IV Душана Немањића, познатијег као Душан Силни, српска средњовековна држава достигла је свој зенит. Државна територија је значајно проширена ка југу и донет је ,,Душанов законикˮ(1349), најзначајнији српски средњовековни правни акт. Oсим као освајач и законодавац цар Душан је познат и као ктитор. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина је манастир Светих архангела код Призрена. Многи уметници попут Паје Јовановића, Марка Мурата, Ђуре Јакшића су лик цара Душана и догађаје из његовог живота овековечили на својим сликама, учествујући тако у стварању националног мита о овом владару. 
Адам Стефановић је приказао тренутак када цар Душан на самрти предаје круну свом сину Урошу. Литографија Смрт цара Душана са поднасловом При примању Свете тајне предае Круну Цару Урошу одликује се, као и остале Стефановићеве успеле литографије, сигурним цртежом, правилним пропорцијама и вешто употребљеним светло-тамним контрастима. Штампана је у Бечу, код литографа Хајнриха Герхарта. Цео догађај је смештен у ентеријер који обилује стубовима, тешким драперијама и грбовима. Композиционо решење је једноставно, са две симетрично постављене групе. Једна мирна, око самртникове постеље, а друга покренута очајем и болом, на супротном крају просторије. Онемоћали цар Душан седи на болесничкој постељи док му супруга, царица Јелена, помаже да се придигне како би сину предао круну. Приказан са леђа и огрнут црвеним хермелиновим огртачем Урош клечећи прима круну. Поред кревета се налази и свештеник који је ту како би исповедио и причестио умирућег цара. 
Литографија Смрт цара Душана је изложена у сталној поставци XIX века Галерије Матице српске, а у колекцији Галерије налазе се и друге литографије Адама Стефановића као што суКосовски бојКнежева вечераЦар Лазар и његова породица, као и неколико његових слика.

Адам Стефановић (Перлез, 27. новембар 1832. – 6. мај 1887) одрастао је у угледној трговачкој породици као једно од петоро деце. По завршеној нижој реалној школи у родном Перлезу, у периоду између 1860. и 1867. године боравио је у Томашевцу, где се бавио трговином. Тамо је, помагајући при изради иконостаса томашевачке цркве, имао и први додир са сликарством. Иако је његово учешће у послу било споредно, нема сумње да је овај догађај био пресудан за даљу Стефановићеву оријентацију. Непосредно након рада на томашевачком иконостасу, иако већ у годинама, уписује се на уметничку Академију у Минхену 1867. године. После прве године студија напушта Академију и 1869. године наставља да учи сликање на ликовној Академији у Бечу. Није познато колико је дуго Стефановић остао у Бечу, али се зна да је септембра 1872. године био житељ панчевачки, где је урадио неколико портрета. Године 1874. радио је на осликавању иконостаса цркве у селу Боломачи, близу Пакраца. 
Пошто је касно почео да ствара, опус Адама Стефановића није обиман а огледа се у портретима, црквеном сликарству и графици. Период између 1870. и 1874. године је најплодније раздобље његовог стваралаштва. Временски и по својим стилским особинама Стефановић припада кругу сликара реалиста, али је тематски био везан за роматичарско сликарство. Његов афинитет према тада у Србији владајућем романтизму је најуочљивији на литографијама са темама из српске историје, које ради сам, или у друштву са Павлом Чортановићем (пример: Косовски циклус). После 1874. године, због обавеза према породици и смањеног броја наруџбина Стефановићева сликарска активност замире, да би поново, али без много успеха, оживела у последњим годинама његовог живота 1885–1886. Како се тек у зрелим годинама почео бавити сликарством и одустао након само неколико година интензивнијег рада, његов таленат вероватно није стигао да се развије у оној мери у којој је могао.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно