У ФОКУСУ МАРТ 2015

ДИМИТРИЈЕ АВРАМОВИЋ, ФИЛИП ВАЛТЕР, 1843–1848. УЉЕ НА ПЛАТНУ, 50,2 X 63,5 CM

„У фокусу“ за месец март је слика Филип Валтер Димитрија Аврамовића, једног од најзначајнијих српских уметника средине XIX века. Аврамовић је био свестрано образована личност и значајан културни посленик – писац, преводилац, карикатуриста, а бавио се и проучавањем српских старина. Његове слике и цртежи се највећим делом налазе у Народном музеју у Београду и у Галерији Матице српске у Новом Саду. Ове године 7. марта се навршава 200 година од рођења овог уметника.

О слици:
Иако се нарочито истицао у области религиозног сликарства, Димитрије Аврамовић се бавио и сликањем портрета. На основу портрета на којима је приказао значајне личности оновремене Србије могло би се закључити да је могао бити можда и најбољи портретиста у Кнежевини Србији да се посветио искључиво том жанру. Његове старије портретске радове одликује класицистичка строгост цртежа и уздржаност колорита. Те карактеристике показује и портрет Филипа Валтера, оца Михаила Валтровића, настао током боравка Димитрија Аврамовића у Београду у периоду између 1843. и 1848. године.

Филип Валтер је био фактор (пословођа) Државне штампарије и библиотекар Књажеско-србске типографије. Рођен је 1803. године у Ефолдербаху (Хесен) у Немачкој а у Београд је дошао 1831. године, непосредно после оснивања Државне штампарије. Од 1831. до 1838. године помиње се као један од управника библиотеке Глигорија Возаревића, будуће Народне библиотеке, која је тих година припојена Државној штампарији. Уживао је углед преданог и савесног радника. Педесетих година XIX века обављао је у њој разне послове: био је предрадник, пословођа и први мајстор. Године 1838. Филип Валтер је Народној библиотеци поклонио велики број књига. Преминуо је 1862. године у Београду.

Поред тога, у нашој културној историји је упамећен и као отац Михаила Валтровића, чувеног архитекте, професора Велике школе у Београду, оснивача Српског археолошког друштва, и првог српског музеолога који је поставио темеље систематском сакупљању споменика културе на територији Србије.

Димитрије Аврамовић је приказао Филипа Валтера у његовим четрдесетим годинама. Обучен је у црни сако испод кога је преко беле кошуље смеђи прслук, а око врата има црну машну. На портрету је Аврамовић остварио израз који све концентрише у лицу, док одело и позадину пригушује тамним али разноврсним тоновима, што је сасвим супротно тадашњим портретистима у Београду, Урошу Кнежевићу или Јовану Поповићу, који управо из народне ношње извлаче најлепше сликарске ефекте. Аврамовић остаје при извесној строгости у композицији и колориту и при сажетости облика, не чинећи уступке захтевима публике. Ишао је својим путем, различитим од других портретиста тога времена, понет својом идејом о портрету.

ДИМИТРИЈЕ АВРАМОВИЋ (Шајкаш, 7. март 1815. – Нови Сад, 1. март 1855) је као ђак Новосадске гимназије цртање учио у цртачкој школи Атанасија Николајевића. Прве сликарске поуке добија од иконописаца Матије Јовановића, Јована Иванића и сликара Алојза Кастање, Италијана из Мантове, који је 1820. године дошао у Нови Сад. Са жељом да се даље усавршава, боравио је 1833. године у Бечу и копирањем дела старих мајстора употпуњавао своје знање. По повратку у Нови Сад је по наруџбинама грађана сликао иконе и портрете. За бачког епископа Стефана Станковића је копирао портрете карловачких митрополита и његов портрет у неколико реплика, па му је епископ стипендијом од 100 форинти годишње омогућио да студира на сликарској Академији у Бечу (1836–1840). Упоредо са студирањем радио је у атељеу чувеног бечког сликара Фридриха Амерлинга, чије је радове копирао. Био је међу младим сликарима који су се током студија и боравка у Бечу и Пешти почели окупљати око Матице српске, помажући њен рад чиме су се уписали у Матичине чланове и приложнике.

Након завршених студија, Вук Ст. Караџић му је помогао да 1841. године буде изабран да у новоизграђеној Саборној цркви у Београду ослика иконостас и зидне композиције (1841–1845). Истовремено је у Београду осликао иконостас капеле у старом Митрополитском двору, а поред религиозног сликарства радио је и портрете. Од 1846. године је био ангажован на осликавању иконостаса и зидова Карађорђеве цркве у Тополи. Године 1847. је изабран за дописног члана Друштва српске словесности. У револуцији 1848. године је учествовао у политичкој борби противмађарона, бранећи српске интересе успелим политичким карикатурама, што представља зачетак политичке карикатуре код Срба. Пошто у Београду више није добијао сликарске послове, са породицом се 1852. године преселио у Нови Сад. Тада је добио да ослика иконостас, зидове и сводове манастирске цркве у Врднику (1852–1853), а потом и неколико икона за српску цркву у Шајкашу. Умро је изненада у четрдесетој години живота. Сахрањен је у Новом Саду, на гробљу код некадашње Јовановске цркве. 

За време боравка у Кнежевини Србији Аврамовић је показао интересовање за српске средњовековне споменике и оновремену српску народну ношњу. Да би проучио српске старине, обишао је 1846. године манастире Манасију и Раваницу и 1847. Свету Гору. Након ових путовања објавио је књигеОписаније древности србски у Светој (Атонској) Гори, са тринаест литографисаних таблица и Света Гора са стране вере, художества и повестнице. Бавио се и преводилачким радом и у Сербском народном листу је 1843. године објавио неколико одломака из Винкелманове Историје древне уметности.

Галерија Матице српске је 1956. године организовала студијску изложбу слика и цртежа Димитрија Аврамовића, а 1990. године је поводом 175. година од рођења уметника приредила изложбуДимитрије Аврамовић и његово доба.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно