У ФОКУСУ НОВЕМБАР 2015

Јован Солдатовић Двоје (Бележење човека VII), 1964. скулптура, гипс, 64 cm

„У фокусуˮ за месец новембар је скулптура Јована Солдатовића Двоје. Поред вајарства Солдатовић се бавио и педагошким радом као професор на сликарском одсеку Више педагошке школе у Новом Саду. Био је међу првим уметницима који су осавременили и обогатили традицију вајарства у Војводини.

Јован Солдатовић је припадао генерацији вајара која је након Другог светског рата почела са освајањем модерног сензибилитета у српској и југословенској скулптури. Иако у периоду продора слободне форме у скулптуру остаје у домену предметног, његови прикази људске фигуре са наглашено стилизованим облицима представљају покушај да се у антропоморфизам уведу савремене тенденције. У његовом делу је присутна тежња ка разарању реалних облика, што је очигледно и на скулптури Двоје (Бележење човека VII).

Основно садржинско обележје скулпторског дела Јована Солдатовића јесте истинска забринутост за човека и његову судбину. Као резултат таквих размишљања и настојања да својим радом што потпуније осветли унутрашњи живот појединца настаје циклус под називом Бележење човека. На овим делима је покушао да опише егзистенцијалну трагичност савременог човечанства у околностима свакодневне отуђености. Његови вајарски радови приказују људе који чезну за миром, спокојством и љубављу. Овакав приступ скулптури се дефинише као егзистенцијални експресионизам и базира се на схватањима аутора инспирисаних филозофијом Мартина Хајдегера и Едмунда Хусерла.

Скулптура Двоје (Бележење човека VII) настала је у складу са таквим размишљањима Јована Солдатовића о човековој судбини. Уметник пластичном формом покушава да прикаже своје идеје о егзистенцијалистичким питањима. Две фигуре у седећем положају погнутих глава дате су изразито експресивно. Очекивани фигуративни облици су деформисани, тако да изгледају уморно, повређено и истрошено. Унутар основне скулпторске форме пирамидалног облика развијан је један особени конструктивизам остварен динамиком испреплетених линија људских удова. На двема фигурама се јавља препознатљива карактеристика Солдатовићеве уметности – узак торзо са издуженим рукама и ногама. Иако ову скулптуру не одликује стремљење у висину и наглашена вертикалност, што је специфичност Солдатовићевих дела везаних за циклус Бележење човека, њоме доминирају стањени екстремитети деформисани у живе и експресивне линије у којима се може наслутити утицај швајцарског надреалистичког вајара и сликара Алберта Ђакометија.

Јован Солдатовић (Черевић, 26. новембар 1920. – Нови Сад, 7. октобар 2005) је основну школу започео у Черевићу а наставио у Новом Саду, где је завршио и Мушку реалну гимназију 1939. године. У Марибору је уписао школу резервних официра, а потом, 1940. године архитектуру на Техничком факултету у Београду. По избијању рата 1941. године се враћа у Черевић, а од 1943. је учествовао у Народно ослободилачком покрету. Ратне године је провео у Новом Саду. Године 1945. Солдатовић уписује вајарски одсек на Академији ликовних уметности у Београду код професора Лојзе Долинара, Радета Станковића и Томе Росандића. Дипломирао је код Томе Росандића 1948. године, и до 1952. је био његов сарадник у Државној мајсторској радионици у Београду.

Након повратка у Нови Сад, 1953. године је учествовао у оснивању вајарског одсека Више педагошке школе, где је био и први професор вајарства. Поред плодног педагошког рада, исте године је повео иницијативу за оснивање уметничких атељеа на Петроварадинској тврђави у Новом Саду. У свом првом атељеу Солдатовић ће стварати више од пола века, све до смрти 2005. године. На Петроварадинској тврђави је 1985. настао и Легат Јована Солдатовића. Био је члан УЛУС-а и УЛУВА-а и међу иницијаторима оснивања уметничке групе ,,Простор 8ˮ. За ванредног професора на ликовном одсеку Академије уметности у Новом Саду је изабран 1975. и на том месту је остао до пензионисања 1981. године.

Схватање вајарске форме Јован Солдатовић у почетку везује за реализам, да би након 1960. године у антропоморфизам унео савремене тенденције актуелних пластичких истраживања. Залагао се за што већи број вајарских радова у јавним просторима. Аутор је скулптура срна, кошута, коња, рода и јелена у Сремској Каменици, на Брионима, у Карађорђеву, Јајцу, Крањској Гори, Делиблатској пешчари, на Петроварадинској тврђави. У његовом опусу се налази и велики број биста знаменитих личности српске историје и културе, међу којима је и биста Саве Текелије, испред Матице српске (1976). Солдатовић је захваљујући скулптурама инспирисаним патњом и страдањем недужних жртава у Другом светском рату остао познат као искупитељ понижених, мучених и усмрћених. Упечатљиви су његови споменици борцима Народно ослободилачког рата на Тиси код Жабља (1962) и Породица на Кеју жртава Рације у Новом Саду (1970). У парку испред зграде Уједињених Нација у Њујорку налази се његова скулптура Двоје (1967).

Излагао је на изложбама УЛУС-а од 1948. године, а прву самосталну изложбу скулптура је приредио 1952. у Београду. Учествовао је на Медитеранском бијеналу у Александрији, Међународном бијеналу скулптуре на отвореном у Антверпену, Октобарском салону у Београду, где је 1970. године добио Награду за скулптуру.

Године 1998. Јован Солдатовић је Галерији Матице српске поклонио мапу својих сериграфија Искре. Осим тога, у Галеријској колекцији се чува још пет скулптура овог уметника.


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно