У ФОКУСУ ОКТОБАР 2015

ПЕТАР ОМЧИКУС БОШКО ПЕТРОВИЋ, 1998. УЉЕ НА ПЛАТНУ, 81 × 60 CM

„У фокусу“ за октобар је портрет Бошка Петровића, књижевника, академика, председника Матице српске, рад сликара Петра Омчикуса. Омчикус је истраживао различите начине уметничког изражавања, од поетске фигурације, преко апстракције и енформела до експресионистичког сликарства. У тематском погледу га превасходно занимају свакодневица, урбани живот и друштвене теме док се портрети издвајају као засебна и веома важна целина у његовом опусу.

Као врсни портретиста Петар Омчикус је на својим платнима овековечио више десетина српских интелектуалаца, уметника, писаца и научника, настојећи да их прикаже не само по критеријуму фигуративне препознатљивости, већ да продре у суштину њихових карактера и да те особине истакне и ликовно разјасни. 
Бошко Петровић (Oradea Mare, Румунија, 20. јануар 1915. – Нови Сад, 30. јун 2001), секретар и председник Матице српске, књижевник и академик, провео је читав радни век у Матици српској. Један је од најзаслужнијих за одржавање и развој ове најстарије српске културне и научне установе у периоду после Другог светског рата. Био је стални члан-сарадник Матице српске, дугогодишњи члан Управног одбора, члан уредништва Летописа Матице српске (1953‒1964) и његов главни и одговорни уредник (1965‒1969). Године 1969. је ступио на дужност секретара Матице српске и на тој функцији је био наредних десет година. Од 1991. до 1999. године био је председник Матице српске након чега је изабран за доживотног почасног председника. Објављивао је песме, приповетке, есеје о књижевности и уметности, позоришне критике и романе. Био је познат и као преводилац са немачког језика. 
На Омчикусовом портрету Бошка Петровића видљива је тежња уметника ка остваривању садржајне и духовне димензије лика. Из његовог атељеа је у периодима надахнућа излазило и до двадесет портрета годишње, али је особе које је намеравао да наслика увек пажљиво бирао. Свестан је да сваки портрет захтева другачију реализацију, јер је попут човека, јединствен и непоновљив. Због тога сваки Омчикусов портрет има своју посебност, од тога како је постављен, на који начин је кадриран, до тога како је понаособ допирао до карактера и психологије портретисаног. 
На свим портретима Петра Омчикуса видљиво је удаљавање од класичног портрета и настојање да се поред извесне сличности са портретисаним, зађе у поље индивидуалних особина и дође до одредница које упућују у боље разумевање личности. Према сведочанствима личности које је портретисао Омчикус није превише пажње посвећивао посматрању – студирању модела. Повремено би на њега ,,бациоˮ поглед, а онда би по платну наносио потезе, готово га не посматрајући. Сметало му је да превише времена проводи пред моделом не желећи сасвим да се повинује обрасцима виђеног јер је сматрао да га то спутава. Овакав начин рада му је омогућио да брзо региструје оно што је важно а одбаци мање значајне податке и тако спроведе замишљену идеју. 
Тренутак у ком је Омчикус приказао академика Бошка Петровића делује спонтано и ненамештено. Сам лик је остварен уз мноштво ситних потеза, истакнут белим и светлим акцентима на тамној позадини. Упркос експресивној деформацији, и брзом потезу препознаје се лик и карактер Бошка Петровића онако како су га сарадници описивали, као ,,истински умног господина изразите интелектуалне снагеˮ.
Портрет Бошка Петровића је стигао у Матицу српску исте године када је и насликан и на тај начин допунио галерију портрета Матичиних председника и часника.

Петар Омчикус (Сушак, Ријека, 6. октобар 1926) се са породицом 1937. године сели у Београд, где је од 1941. до 1943. године похађао Школу за примењене уметности. После Другог светског рата започео је сликарске студије на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Ивана Табаковића. Незадовољан начином школовања на Академији, напушта студије сликарства и са групом истомишљеника одлази у Задар, где постаје један од оснивача ,,Задарске групеˮ. У том периоду је одбацио једноличну соцреалистичку догму у сликарству, трагајући за властитим изразом и новом поетиком. После шестомесечног боравка у Задру вратио се у Београд а због бунтовничког испада је 1947. године избачен са Академије, а убрзо потом и враћен. Године 1951. прикључио се групи ,,Једанаесторицаˮ, која га охрабрује да даље трага за сопственим путевима стваралаштва, тада још увек у домену поетске фигурације. Исте године је Омчикус одржао своју прву самосталну изложбу у Београду. Непосредно после тога, 1952. године са супругом, сликарком Косаром Бокшан се сели у Париз. Тамо је изучавао технику рада на фрескама и витражима, а до новца је у почетку долазио радећи као молер и као модел на Академији лепих уметности. Сусрет се Паризом и апстрактном уметношћу тога времена дефинитивно га усмерава према слободном изразу и трагању за индивидуалним стилом. Од 1965. године повремено је са супругом боравио у Велој Луци на Корчули где су организовали међународне сусрете уметника, филозофа и критичара. Њиховом заслугом је 1981. године основан Музеј Веле Луке. Године 2011. Омчикус је у Београду основао Фондацију ,,Косара Бокшан – Петар Омчикусˮ у којој су сабрана њихова дела. Од 1994. године је члан САНУ ван редовног састава а 2012. године је постао њен дописни члан. 
Имао је 61 самосталну и око 170 колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је награда за сликарство на Октобарском салону (1972), на Изложби југословенског портрета у Тузли (1979), на међународном фестивалу портрета у Тузли (1982), на IX међународном бијеналу у Ријеци (1984) и награде листа Политика (1989).


У фокусу

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно