У ФОКУСУ ДЕЦЕМБАР 2016

Новак Радонић
Смрт цара Уроша, 1857.
уље на платну, 166 × 197 cm

„У фокусу“ за месец децембар је слика Новака Радонића Смрт цара Уроша, последњег владара династије Немањић. Настала је 1857. годинe, у време када је уметник остварио најзначајнија сликарска дела.

Новак Радонић
Смрт цара Уроша, 1857.
уље на платну, 166 × 197 cm

О слици:
Стефан Урош V Немањић (1336/1337. – 4. децембар 1371), познатији као Урош Нејаки, син и наследник цара Душана и царице Јелене, био је последњи владар династије Немањић. Његова владавина (1355−1371) била је обележена слабљењем централне власти и осамостаљивањем обласних господара у Српском царству, што је поспешило његов распад. Преминуо је након битке на Марици, 4. децембра 1371. године. Каснија народна предања говоре да га је убио његов савладар краљ Вукашин Мрњавчевић. Цар Урош је проглашен за светитеља 1582. године, а његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак.

Лик цара Уроша и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу послужили су као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825. године Смрт Уроша Петаго последњег цара србскога. Трагедија у пет чинова која је била главни извор за Радонићеву слику. Ова драма се на сцени појавила 1826. године, а у време настанка слике често је извођена. Радонић је показивао велико интересовање за рад позоришних дружина и за оснивање српског позоришта, чему у прилог иде и чињеница да је на оснивачкој седници Српског народног позоришта у Новом Саду 1862. године био изабран за члана позоришног одсека. С друге стране, надахнуће за слику Смрт цара Уроша уметник је могао да потражи и у народној поезији јер је догађај приказао у шуми, где је према народној песми Смрт цара Уроша Вукашин Мрњавчевић убио последњег Немањића.

Око тела младог цара Уроша, постављеног у доњи део композиције, окупљено је шест личности. Лево је Урошева супруга Ана, у драми Стефана Стефановића названа царица Јелисавета, затим његова мајка Јелена која се у драми зове Роксанда, по узору на супругу цара Душана из народне песме Женидба Душанова и Милица, кћи сердара Плакиде. У средини клечи Теодосије, намесник манастира Светих Архангела код Призрена. Десно су приказани краљ Вукашин и његов син Краљевић Марко који са упаљеном бакљом у руци осветљава тело мртвог Уроша. У позадини је брдовити предео обавијен ноћном тамом, који подсећа на позоришну сцену. Радонићев савременик, књижевник Милан Савић, указао је на портретску вредност појединих ликова – у лику царице Јелисавете представљена је Савка Суботић, супруга Јована Суботића, док је цар Урош приказан према лику њеног брата Гавре Полита, али и на композициону структуру инспирисану позориштем.

Новак Радонић је у најплоднијој години свог рада извео ову монументалну композицију без наруџбине, из личних побуда и за сопствено задовољство. У преписци са Јованом Бошковићем из 1880. године Радонић напомиње: „Цара Уроша нећу продавати, не зато што ми не би требало новаца, него што нећу да се критици излажем“. Иако, по свему судећи, уметник ово платно првобитно није намеравао да продаје, Матица српска га је 1886. године откупила од њега.

Новак Радонић (Мол, 31. март 1826. – Сремска Каменица, 11. јул 1890) је по завршетку основне школе у родном месту уписао гимназију у Сегедину, али га је отац, видевши у њему склоност ка цртању, одвео у Сенту сликару Петру Пилићу. Године 1850. напустио је Пилића и отишао у Арад, где се усавршавао у радионици Николе Алексића, који је имао веома јак утицај на касније Радонићево сликање. На Академији ликовних уметности у Бечу студирао је од 1852. до 1856. године. Већ као студент бавио се израдом портрета и сликањем икона, а посебно интересовање показао је за аутопортрет. По повратку из Беча настанио се у Новом Саду 1857. године. Тада је започео најплоднији период његовог уметничког рада. Многе познате личности тог времена желеле су да их Радонић портретише, а међу њима су: Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, Марија и Данило Медаковић, Марија и Јосиф Трандафил, патријарх Јосиф Рајачић и други. Крајем 1858. године отпутовао је у Италију где је посећивао значајне уметничке центре и имао прилику да се упозна са уметничким делима ренесансе. По повратку из Италије крајем 1859. године код Радонића се јавило разочарење што никада неће моћи да слика као Рафаел и Микеланђело, и сумња у сопствену уметност, због чега је скоро сасвим напустио сликарство.

Књижевним радом почео се бавити од 1860. године када је у часопису Даница објавио чланак под насловом „О различитим стварима“. Његово најзначајније књижевно дело су Молска мудровања (1878) у којима је осим сабраних чланака из часописа додао и своје приче. Савременици у његовим текстовима проналазе доситејевски дух, што је велика похвала за сликара који се опробао као писац. Пресељење Матице српске из Пеште у Нови Сад 1864. године Радонић је пропратио учлањењем у Матицу. Већ следеће године изабран је за члана, а 1877. за потпредседника Матичиног Књижевног одељења. Био је и дописни члан Српског ученог друштва (данашња САНУ) од 1878. године.

Осим великог броја портрета знаменитих личности свога доба, аутопортрета и дела црквеног сликарства, Радонић је сликао и историјске композиције, личности из националне историје и народне литературе, а радио је и копије по страним мајсторима. Уговор за рад на Сентомашком иконостасу склопио је 1859. године, и то му је најзначајнији иконописачки рад. Други иконостас израдио је за цркву у Ади 1867. године, где је урадио и зидне композиције. Иако се све више удаљавао од сликарства прихватио је 1875. године да ради иконостас у Иланџи, међутим, урадио је само пет икона, након чега је посустао и посао препустио сликару Аксентију Мародићу.

У колекцији Галерије Матице српске налази се преко седамдесет слика и цртежа Новака Радонића. У Сталној поставци националне уметности XIX века, осим слике Смрт цара Уроша изложене су две религиозне композиције Каменовање Светог Стефана и Богородица са Христом, портрети из зреле фазе стваралаштва и један аутопортрет. Поред слике Смрт цара Уроша Матица српска је од Радонића откупила две његове копије (Амор теше лик и Бахус) и два портрета (Агра Јудита Брзак и Млади Јован Јовановић Змај).

У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно