У ФОКУСУ ОКТОБАР 2016

Иванка Ацин
СТРЕПЊА, 1981.
oрахово дрво, 123×38 cm

„У фокусу“ за месец октобар је скулптура Стрепња Иванке Ацин. У средишту њеног интересовања увек су били ,,човек и његова осећања, његово спољашње устројство и унутрашње збивање“. Монументалне фигуралне скулптуре и плитки рељефи у дрвету чине суштину уметничког рада Иванке Ацин.

Иванка Ацин
СТРЕПЊА, 1981.
oрахово дрво, 123×38 cm

Као засебна тематска целина у опусу Иванке Ацин издвајају се скулптуре везане за рат и људску патњу. Ова дела не залазе у критику неког одређеног друштвеног система већ се односе на свако страдање недужних, једнако указујући на локалне друштвене неправде, као и на патње далеких поднебља. У оквиру бављења овом темом уметница је посебну пажњу посветила женама, мајкама и деци, што је случај и са скулптуром Стрепња. Њих види као недужне који немају никаквог удела у несрећи која им се дешава. У једном интервјуу датом у ратним условима 1991. године Иванка Ацин изражава мишљење да уметници не би смели да остану по страни од збивања код нас и у свету и да се требају окупити и договорити да изложе своје радове настале као знак противљења рату.

Скулптуру Стрепња чине фигуре мајке и детета, представљене у присном загрљају. Положајима њихових тела и благо сетним изразом на мајчином лицу уметница без наглашене експресије или патоса показује велику емпатију и саосећање са мајком забринутом за своје дете. Истовремено, монументалност овог масивног комада дрвета донекле је у супротности са нежним лиризмом саме скулптуре. На скулптури је видљив однос уметнице према материјалу који је највише инспирише – дрвету, и начин на који она из природног облика дрвета ,,открива“ своју идеју. Радећи Стрепњу определила се за ораховину, али је често реализовала скулптуре и у крушковом, маслиновом или трешњевом дрвету. Племенитост овог материјала одговара лиричности њених радова, а њихов облик је често диктиран од стране природног облика дрвета. Сама каже да је „дрво као материјал њеног поднебља прихватило њене записе о осцилацијама човекових снова и стварности, час је водећи час стешњавајући“. Дебло које има сопствену структуру и логику кретања за њу представља велики изазов да открије шта скрива, да му наметне свој говор кретања унутар његовог и нови живот, пратећи његов облик, жиле и годове. Фигуре мајке и детета приказане скулптуром Стрепња остају у оквиру облика које им је орахово дебло наметнуло без могућности за покрет, чврсто их приљубивши једно за друго, што доприноси снажнијем психолошком доживљају у складу са темом скулптуре, одајући утисак скучености и напетости.

Збирка радова Иванке Ацин у Галерији Матице српске формирала се почев од 1957. године. Њен главни део који чине 102 дела, међу којима је и скулптура Стрепња, Галерији су 2013. године поклонила њена деца, Вишња и Мирко Петровић. Поклон-збирка Вишње и Мирка Петровића заједно са шест радова Иванке Ацин који се од раније налазе у Галерији, приказује опус уметнице од студентских дана па до њених последњих радова, и као таква чини целовиту ауторску концепцију у колекцији вајарских радова Галерије Матице српске.

Иванка Ацин (Нови Сад, 14. октобар 1925. – 31. октобар 2011) је матурирала 1947. године у Мешовитој реалној гимназији у Новом Саду. Уписала је одсек за вајарство у класи професора Илије Коларевића на Академији ликовних уметности у Београду где је 1953. године дипломирала. Била је професор Више педагошке школе у Новом Саду до 1957. године, када је наставила да ради као слободан уметник. Аутор је биста у Новом Саду: Бранка Радичевића у Дунавском парку, Светозара Марковића у дворишту основне школе ,,Светозар Марковић Тоза“, Доситеја Обрадовића и Павла Јозефа Шафарика испред гимназије ,,Јован Јовановић Змај“, Ђуре Јакшића у фоајеу Српског народног позоришта и Милеве Марић Ајнштајн испред Природно-математичког факултета. Њена скулптура Поздрав реци постављена је пред веслачким клубом ,,Данубис“ у Новом Саду. Добитник је награде „Београдски сајам“ за 1966. годину. Била је члан УЛУВ-а и УЛУС-а од 1954. године. Своје скулптуре самостално је излагала на изложбама у Галерији УЛУВ-а у Новом Саду (1983. и 1990), у Галерији дома ЈНА у Београду (1987), у Музеју Војводине у Новом Саду (2006) и на преко тридесет групних изложби у Новом Саду, Београду, Загребу, Суботици, Врбасу, Руми, Цетињу и Сомбору.

Бавила се израдом портрета, фигура у гипсу и рељефа у дрвету и бронзи. Највише је радила у дрвету (орах, крушка, маслина) и посебно неговала рељеф. Њен рад је базиран углавном на антропоморфним облицима који, иако нису резултат натуралистичког калиграфисања, следе реалистичку схему. Лирски надахнута скулптура Иванке Ацин у јеку открића бетона, челика, стакла и других сировина којима су се српски вајари у другој половини ХХ века приклонили као новим скулпторским материјалима, остаје у домену традиционалне естетике. Користила је глатку фактуру, затворену форму и традиционални материјал (дрво, гипс, глину), а коришћење добро познатог скулпторског речника не означава конзервативизам уметнице, већ њену истрајност и упорност да остане верна својим основним, доста рано изграђеним начелима. Непоколебљиво их је спроводила следећи своју уметничку интуицију и верујући у постојање одређених константи у општем развоју ликовних уметности и у постојаност приступа за који се у скулптури определила без устручавања од његових ретро обележја.

Уметнички опус Иванке Ацин је стилски и тематски доста уједначен, што је последица њене уздржаности од иновација и експериментисања. Основна својства форме у њеној скулптури нису се суштински мењала од првих година њеног самосталног рада. На рељефима и скулптурама Иванке Ацин нема ничег експресивног, а мирна, меланхолична и скамењена отменост фигура буди асоцијације на архајску и египатску пластику.

У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно