У ФОКУСУ СЕПТЕМБАР 2016

Михаило С. Петров
АУТОПОРТРЕТ СА ЛУЛОМ, 1921.
линорез на папиру, л.: 35,6 x 22,7; пр.: 25 x 19,8 cm

„У фокусу“ за месец септембар је линорез Аутопортрет са лулом Михаила С. Петрова, сликара и графичара, песника, теоретичара уметности и ликовног педагога. Зачетник је модерне српске графике, а дугогодишњим залагањем успео је да графици избори место равноправне уметничке дисциплине.

Михаило С. Петров
АУТОПОРТРЕТ СА ЛУЛОМ, 1921.
линорез на папиру, л.: 35,6 x 22,7; пр.: 25 x 19,8 cm

Линорез Михаила С. Петрова Аутопортрет са лулом први пут је публиковао Љубомир Мицић у шестом броју часописа Зенит 1921. године. Осим аутопортрета у том броју објављена су још два његова линореза Линолеум и Данашњи звук, као и песма Фрагмент наших грехова, којима је уметник створио синкретички спој поезије и визуелног. Иако је тада био млади анонимни уметник без иједне изложбе, Мицић је уз дела Албера Глеза, Карела Тајгера и Амадеа Модиљанија објавио и радове Михаила Петрова.

Линорези Петрова објављени у Зениту представљају врхунац његовог ликовног стваралаштва. У контексту историје српске ликовне уметности значајни су за њено приближавање тада актуелним авангардним тежњама у Европи. У овој, до тада традиционално миметичкој техници, експресивни и апстрактни линорези Михаила Петрова представљају дисконтинуитет у укупним корпусу графичке дисциплине код нас. Петров користи графику као медијум ангажованог израза критикујући доминантно стваралаштво из прве две деценије ХХ века на некадашњем југословенском уметничком простору. Његова наклоњеност зенитистима и дадаистима подразумевала је раскид са традицијом, радикални преврат и прелом који израстају из уметничке и идеолошке опозиције грађанском друштву. Због тога су графике Петрова из овог периода постале саставни део авангардног гласила, уклопивши се у интернационални језик авангарде.

Заинтересован је био за савремена уметничка дешавања у свету и са нарочитом пажњом је проучавао графике немачких експресиониста. Управо у Аутопортрету са лулом примењује експресионистичку форму. Лик уметника дат је у деформисаним изломљеним облицима а целокупни утисак је грубост, сировост и примитивност. У сукобима црних и белих површина делови лица тешко се разазнају. Као најпогодније средство контрапункције црног и белог Петров користи линорез, уместо, до тада међу домаћим уметницима најчешће кориштеног, бакрописа погодног за класичне, наративне структуре. Линорез и дрворез као технике којима је експресионизам донео савременији приступ омогућавају му рушење устаљених естетичких канона и техничке рафинираности као и максимум тензије у сукобу црних и белих површина. О избору технике Петрова, Миодраг Б. Протић наводи: „Својом бруталном једноставношћу, без тонских прелива, сведеношћу на црно и бело, без дубинске, просторне и временске димензије линорез и дрворез су више у функцији датог, садашњег: оштра, симболична редукција битног“.

Аутопортрет са лулом отиснут је у више идентичних примерака и чува се у значајним графичким збиркама у Србији. У Галерији Матице српске налазе се два отиска овог линореза. Један је заједно са још шест гравира Михаила Петрова 1998. године Галерији Матице српске поклонио проф. др Миодраг Коларић, некадашњи члан њеног Савета и сарадник, а други је у Галерију стигао 2010. године као поклон Драгане Мумин из Новог Сада.

У колекцији Галерије Матице српске налази се укупно шеснаест радова Михаила Петрова међу којима су три уља на платну, два акварела и једанаест графичких отисака рађених у различитим техникама.

 

Михаило С. Петров (Београд, 26. септембар 1902  ̶  15. октобар 1983) је сликарско образовање започео у Уметничкој школи у Београду (1919–1921) код професора Љубомира Ивановића и Милана Миловановића. Краткотрајни боравак у Бечу 1922. године био је изузетно значајан за његов даљи уметнички развој јер се ту сусрео са делима старих мајстора и немачких експресиониста. Усавршавао се у Кракову 1923. године где је извесно време похађао Ликовну академију код професора Јозефа Панкјевича. У периоду 1924–1925. године боравио је у Паризу. За сазревање и формирање Петрова од пресудног значаја било је његово самостално образовање кроз обимну стручну литературу, као и комуникација и размена искустава у кругу истакнутих представника модерне мисли и слободног израза. Године 1921. Петров се први пут представио публици линорезима у часопису Зенит које је потписао са петров и тиме заменио своје породично презиме Петровић. Осим са часописом Зенит сарађивао је и у другим авангардним часописима као што су Дада Танк и Út.  

Био је члан УЛУ-а од 1922. године, члан уметничке групе Облик (1926–1929) а члан УЛУС-а постао је након Другог светског рата. Од 1940. године био је запослен као ванредни, а од 1948. као редовни професор Академије ликовних уметности у Београду. На Академију примењених уметности прешао је 1951. године где је као редовни професор радио до 1969. Основао је Графичке одсеке на обе Академије. Почев од 1920. године бавио се писањем ликовне критике. Један од првих часописа који је објављивао његове приказе актуелних појава у уметничком животу у Србији био је Мисао. У својим текстовима Петров је давао стручну анализу занатских и техничких проблема слике. Одбацујући дотадашња честа литерарна и поетска тумачења уметничког дела постао је први изразити представник такозване „техничке критике“. Често је имао истакнуту улогу у организацији многих изложби, а већ на почетку свог ангажованог деловања био је један од организатора Шесте југословенске изложбе 1927. године у Новом Саду и Прве графичке изложбе 1934. у Београду. Први пут је излагао 1922. године на Петој југословенској изложби у Београду. Самосталне изложбе имао је у Београду, Ријеци, Пожаревцу, Нишу, Будимпешти и Амстердаму.

Подстрек за своје ране апстрактне радове Петров је по свој прилици нашао читајући текстове Василија Кандинског које је први преводио на српски језик, али и код других савремених стваралаца чије је дело добро познавао. Након почетних авангардних истраживања, Петров је своје стваралаштво усмерио ка мирнијим токовима: средином 20-их година ХХ века напустио је рад на графици и бавио се сликарством конвенционалних тема и интимнијег карактера, колористички експресивнијим. У послератном периоду вратио се апстрактним графикама, али са искораком према лирском и према енформелним структурама.

 


У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно