У ФОКУСУ АПРИЛ 2017

Ђорђе Крстић
АЛЕГОРИЈА НА I И II СРПСКИ УСТАНАК, 1905.
уље на платну, 47,5 х 63 cm

„У фокусу“ за месец април 2017. године је слика Алегорија на I и II српски устанак Ђорђа Крстића, сликара који је својим стваралаштвом дао јединствен печат српској уметности последњих деценија XIX и прве деценије ХХ века.

 

Ђорђе Крстић
АЛЕГОРИЈА НА I И II СРПСКИ УСТАНАК, 1905.
уље на платну, 47,5 х 63 cm

У изградњи националне уметничке праксе у XIX веку значајно место заузимала је алегоричност. Алегоријски говор у служби национализма условио је и конструисање композиција које су требале да искажу мисао о догађајима националне историје, као и да омогуће активно деловање у циљу успешне изградње и презентације нације. Од почетка XIX века у српској уметности се континуирано користе амблематски говор и алегоријске персонификације, док се алегоријске композиције интензивније јављају од друге половине века. Алегоријским говором служио се и сликар Ђорђе Крстић који је својим стваралаштвом дао јединствен печат српској уметности последњих деценија XIX и прве деценије XX века.

У Алегорији на I и II српски устанак Крстић је повезао идеју обнове државности и рађања сунца. У средишњем делу слике, на небу, изнад тамних облака, у оквиру сунца које се рађа, на листовима отворене књиге приказани су портрети Карађорђа и Милоша Обреновића, вођа Првог и Другог српског устанка. Поред њих су фигуре два анђела, од којих један труби а други у уздигнутој руци држи бакљу. Испод њих, на земљи насликан је храм под тамним облацима, док су са страна представљене цркве у Тополи и Такову као места покретања устанака. Испред тополске цркве, у првом плану је симболична женска фигура која десном руком звони на устанак, а у левој држи пушку. У првом плану у доњем делу слике виде се отворена књига историје српског народа, у којој су уписане године 1389, 1804, 1815, кључне године борбе српског народа за ослобођење, и глобус на коме је обележена Србија. Десно од њих је група деце која носе књиге а један од њих исписује рекламни плакат с текстом: Ово наше стовариште тргује књигама и другим потребама...

Алегорија на I и II српски устанак је истовремено и композиција за рекламне сврхе књижаре Јефте Павловића у Београду, по чијој жељи је вероватно и настала и у чијој се породици налазила.

Ђорђе Крстић (Кањижа, 19. април 1851. ‒ Београд, 17. октобар 1907) је основно образовање стекао у родном месту, након чега је 1867. године уписао Велику гимназију у Београду. Као ученик четвртог разреда Гимназије, добио је место привременог учитеља у Карановцу, одакле је након три месеца премештен у Белу Реку код Ужица, што је одбио и поднео оставку. Потврду свог талента и подршку у даљем школовању добио је стипендијом коју му је доделио кнез Милан Обреновић 1871. године. Исте године, уписао је студије Богословије у Београду, али је већ следеће године отишао у Минхен и ступио на Уметничко‒занатску школу. У октобру 1873. године уписао је студије сликарства на минхенској Академији уметности које су текле испрекидано, пре свега због српско-турских ратова 1876‒1878. године. Осим тога, предузимао је студијска путовања ‒ обилазио је источну и јужну Србију, сликајући пејзаже, историјске и уметничке споменике и фолклор, путовао је и у Рим (1881). У току школовања био је два пута награђен. На пролећним изложбама студената Академије добио је 1879. године бронзану медаљу за слику Утопљеница, а 1880. године сребрну медаљу за слику Анатом. Исте године приредио је и прву самосталну изложбу у Скупштинској сали Велике школе у Београду. Студије сликарства завршио је 1883. године, након чега се вратио у Београд.

Године 1884. постао је члан Српске академије наука и уметности, а 1892. изабран је за њеног почасног члана. Паралелно са сликарским радом, текао је и Крстићев педагошки рад. За привременог учитеља цртања у београдској Реалци постављен је 1888. године, а у току 1902. прво за учитеља цртања у гимназији „Краљ Александар I”, а потом за наставника цртања у гимназији „Јосиф Панчић” и у Богословији.

Почетком 1885. године Ђорђе Крстић је ангажован на сликању иконостаса Саборне цркве у Нишу, а једна од икона рађена за овај иконостас Смрт цара Лазара је у току следеће, 1886. године покренула полемику око „православности” у црквеном живопису између Михаила Валтровића, пријатеља и великог подржаваоца Крстићевог рада, и с друге стране, Стеве Тодоровића, у то време једног од најпоштованијих српских сликара. Поменута полемика остала је упамћена као једна од највећих расправа у српској ликовној историографији.

Уметнички опус Ђорђа Крстића обухвата религиозно сликарство, портрете, историјске и алегоријске композиције, пејзаже и призоре из народног живота. Својим стваралаштвом деловао је на српску ликовну сцену идејама реализма и симболизма, које су тада представљале нове ставове и естетске вредности у визуелним уметностима.

У колекцији Галерије Матице српске налази се двадесет и једно дело Ђорђа Крстића.


У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно