У ФОКУСУ МАЈ 2018

Павле Симић
СРПСКА НАРОДНА СКУПШТИНА 1. МАЈА 1848. ГОДИНЕ, 1848/1849.
уље на платну, 88 × 115,5 cm
Стална поставка српске уметности ХХ века Галерије Матице српске

„У фокусу“ за месец мај је слика Српска народна скупштина 1. маја 1848. године Павла Симића. Обележавање јубилеја 200 година од рођења сликара Павла Симића (1818‒1876) и 170 година од Мајске скупштине 1848. и настанка истоимене слике, прилика је да се изнова скрене пажња на значај и важност овог уметничког дела.

Павле Симић
СРПСКА НАРОДНА СКУПШТИНА 1. МАЈА 1848. ГОДИНЕ, 1848/1849.
уље на платну, 88 × 115,5 cm
Стална поставка српске уметности ХIХ века Галерије Матице српске

Слика Српска народна скупштина 1. маја 1848. године Павла Симића, популарно названа Мајска скупштина 1848,једно је од оних уметничких дела које својом темом, идејном основом, околностима у којима је настало и специфичним „животним” путем побуђује пажњу како стручне, тако и шире јавности. Изузетно значајна с историјског и културно-уметничког аспекта – представља визуелни документ најзначајнијег политичког догађаја XIX века у животу српског народа у Аустријском царству: тренутак проглашења Српске Војводовине – од тренутка када је стигла у колекцију Галерије Матице српске 1976. године, управо на 100-годишњицу смрти сликара Павла Симића, заузима истакнуто место у сталној поставци српске уметности XIX века.

Непосредни повод за настанак слике била је Српска народна скупштина одржана 1/13. маја и 3/15. маја 1848. године у Сремским Карловцима, која је поставила основе за стварање српске аутономне области и остваривање националних и грађанских права српског народа унутар Аустријског царства односно Угарске. Скупштини у Сремским Карловцима присуствовао је и новосадски сликар Павле Симић који се те 1848. године, услед револуционарних немира у Новом Саду, повукао у Срем и прибежиште нашао у манастиру Кувеждину. Национално освешћен и под утицајем тадашњег кувеждинског игумана Никанора Грујића, једног од главних учесника Скупштине, Симић је током 1848/1849. године у манастиру Кувеждину насликао композицију Мајскаскупштина 1848, која је постала један од најважнијих топоса националне свести српског друштва.

У средини композиције, на узвишеном месту, испред старе конзисторијалне зграде с аркадама у позадини, приказан је новоизабрани патријарх Јосиф Рајачић који се обраћа окупљеном народу. У левој руци држи оригиналне царске привилегије с печатом, добијене од цара Леополда I као позив и гаранција српском народу непосредно пред Велику сеобу 1690. године. Испод њега приказани су главни говорници на Скупштини: Никанор Грујић с књигом у руци и протосинђел Сергије Каћански. Лево од патријарха је тробојка, јасно национално обележје, а десно царска и мађарска застава, испред којих је црквено Небо.

Око патријарха Рајачића, поред поменутих Никанора Грујића и Сергија Каћанског, Симић је насликао окупљене делегате и представнике народа, међу којима се могу препознати многе историјске личности које су присуствовале Мајској скупштини, створивши тако најбројнији групни портрет до тада насликан у новијој српској уметности.

Учесници Скупштине били су припадници различитих генерација и сталежа, који су дошли из свих српских крајева, чиме је истакнуто јединство српског народа у идеји и борби за остваривање националних права, без обзира на територијалну подељеност. То национално јединство Симић је приказао у првом плану слике као скуп идеалних типова српског народа које своју крајњу манифестацију постиже у братском загрљају двојице учесника у централном делу слике, једног обученог у грађанско а другог у српско народно одело с црвеним фесом на глави.

Међу учесницима Скупштине Павле Симић је приказао и свој лик. Постављен испод црквеног Неба, у близини патријарха, желео је да истакне своју улогу национално ангажованог уметника који учествује у стварању Српске Војводовине, истовремено уграђујући сопствено тумачење о себи као уметнику и аутономности слике уздигнуте у статус уметничког дела.

Слика Мајска скупштина 1848 је од тренутка настанка истицана као аргумент националног легитимитета и била је пример за решавање актуелних политичких питања. Да би постигла тај циљ и била доступна широкој јавности, потребно је било графички је умножити. По идеји и цртежу Павла Симића Мајску скупштину 1848 је литографисао 1863. године бечки литограф Јозеф Антон Бауер.

Прича о композицији Мајска скупштина 1848јесте прича о континуитету српске националне идеје и борби српског народа у Аустријском царству за остварење националних и грађанских права и слобода.

Павле Симић (Нови Сад, 1818. – 18. јануар 1876) је основна сликарска знања стекао у Новом Саду у сликарској радионици досељеног Италијана Алојза Кастање. Школовање је наставио на Академији уметности у Бечу (1837‒1842) у духу тековина назаренског сликарства, а његов таленат и труд били су потврђени Гундловом наградом (1841). Након кратког студијског боравка у Италији, вратио се 1842. у Нови Сад, који је изабрао за место сталног боравка. Услед револуционарних дешавања 1848. године склонио се из Новог Сада у Срем и уточиште пронашао у манастиру Кувеждину где су га прихватили архимандрит Никанор Грујић и манастирско братство. У Кувеждину је провео наредних пет година, током којих је створио значајна сликарска дела. Тада су настале слике историјске тематике Српска народна скупштина 1. маја 1848. године у Сремским Карловцима (1848/1849), Илија Бирчанин плаћа данак Турцима и Хаџи Рувим и Хаџи Ђера (1848), знатан број портрета и сликарска црквена целина – иконостас и зидне слике у манастирској цркви Св. Саве и Симеона Немање (1851‒1853). Године 1853. напустио је манастир Кувеждин и вратио се у Нови Сад, који је напуштао повремено, углавном због сликарских послова.

Доследно и постојано у духу аустријског назаренског сликарства Павле Симић је остварио обиман опус црквеног сликарства. Ангажован је био на осликавању (иконостас и зидне слике) цркава у: Руменки (1843‒44, 1859), Шапцу (1853‒56), Старом Футогу (1855‒58), Ђурђеву (1857‒1859), Новом Бечеју (1858), Сенти (1859‒1862), Николајевској цркви (1862) и Алмашкој капели (1864) у Новом Саду, Башаиду (1862‒67), Глини (1866–1868), манастиру Ораховици (1869), Сомбору (1869‒73), Земуну (капела породице Хариш, 1875). Приликом рада често је користио назаренске предлошке и ослањао се на штампане илустроване Библије, као и на стране графичке листове које је сакупљао. Поред црквеног сликарства и неколико историјских композиција, насликао је и велики број портрета у којима је остао у оквирима света културе бидермајера.

Преминуо је 1876. године у Новом Саду оставивши иза себе супругу Јелисавету и петоро деце: синове Јована и Душана и кћерке Христину, Милеву и Марију. Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.

У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно