У ФОКУСУ АПРИЛ 2019

Ђура Јакшић
Милева Протић-Коцић, 1866.
уље на платну, 83 × 66,5 cm

За месец април „У фокусу” је портрет Милева Протић-Коцић, рад Ђуре Јакшића, уметника који аутентичном и снажном стваралачком личношћу заузима истакнуто место у српској култури и уметности XIX века. Избор портрета младе Милеве Протић-Коцићповезан је, с једне стране, са обележавањем титуле Новог Сада као Омладинске престонице Европе за 2019. годину, а с друге, са изложбом „Ђура Јакшић. Између мита и стварности” у оквиру које ће портрет бити изложен.

Ђура Јакшић
Милева Протић-Коцић, 1866.
уље на платну, 83 × 66,5 cm
Стална поставка националне уметности XIX века

Афирмација српског грађанства као носиоца нове друштвенополитичке улоге у XIX веку довела је до све веће продукције портрета. Појава портрета српског грађанства током XIX века од посебног је културно-историјског значаја; преко њих се упознаје развој друштва ствараног у то време. У уметничком опусу Ђуре Јакшића портрет је континуирано присутан. На својим платнима приказивао је личности са којима је живео и које је сусретао у Српској Црњи, Великом Бечкереку, Великој Кикинди, Новом Саду, Београду и на путу провинцијског учитеља по паланкама и селима Кнежевине Србије. С обзиром на велики број и различита места у којима су настајали, Јакшићеви портрети дају праву слику српског друштва друге половине XIX века, са свом његовом разноликошћу.
Портрет Милеве Протић-Коцић настао је 1866. године у време када је Ђура Јакшић живео у Пожаревцу, где је радио као учитељ цртања у Гимназији. У Пожаревцу је насликао неколико портрета, међу којима је и овај портрет супруге Михаила-Мике Коцића, председника пожаревачке општине и касније деловође обновљене Читаонице, с којим је Јакшић био у пријатељским односима и истомишљеник у културним и политичким акцијама у Пожаревцу.
На портрету је приказана Милева Протић-Коцић у србијанској грађанској ношњи XIX века, како седи у фотељи три четврт окренута у лево, с благим и сетним погледом усмереним ка посматрачу. На глави има тепелук украшен бисерима, одевена је у ружичасту антерију и белу кошуљу преко којих је кратко плаво либаде опшивено златом. Преко груди јој је повезана плава марама а преко ње је огрлица од неколико низова перли и ниска дуката. Од накита још има златне минђуше и прстење на рукама, а уз десно ухо струк ситних белих цветова. Портрет је постављен на сиво-зеленој, валерски издиференцираној позадини тако да је сва пажња усмерена ка представљеној личности и њеном лицу. На овај начин до изражаја долази топао и звучан колорит заснован на контрасту ружичасте боје Милевине сукње и плавих тонова либадета и мараме. За разлику од мушких портрета, који су већ због самог начина одевања једноставно решени, с основном идејом да се ставом представи углед и значај портретисаног, Ђура Јакшић је приликом рада на женским портретима био више сконцентрасан на сликарски поступак и колористичке ефекте.
Портрет Милеве Протић-Коцић изложен је у сталној поставци српске уметности XIX века у Галерији Матице српске, а од 5. априла до 21. јуна можете га видети на нашој изложби „Ђура Јакшић. Између мита и стварности” заједно са још четрдесетак ликовних радова овог уметника који су за изложбу сакупљени из неколико музејских колекција и Српске православне цркве.
Георгије (Ђура) Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832. – Београд, 16. новембар 1878), рођен је у свештеничкој породици, као прво дете Дионисија и Христине Јакшић. У родном селу је започео школовање, а потом се уписао у оближњу немачку школу у Хацфелду (Жомбољ, Румунија). Школовање је наставио у Сегедину 1842. године, у ком је похађао Српску основну школу а од 1845. године Сегединску гимназију. Ту је напправио и прве кораке у правцу уметничког образовања ‒ након наставе у Гимназији похађао је часове цртања у Цртачкој школи Хенрика Дунајског. Уметничко школовање наставио је 1847. године у Пешти на уметничкој Академији Јакоба Марастонија. Понет револуционарним догађајима, 1849. је ступио као добровољац у редове кикиндских „дишкрећана” и учествовао у борбама. По завршетку Револуције наставио је сликарско усавршавање најпре код сликара Константина Данила у Великом Бечкереку (1850−1851), а потом је 1851. године стигао у Беч с намером да започне студије на ликовној Академији, али је није уписао. Током наредних годину и по дана у царској престоници посећивао је изложбе, музеје, галерије и копирао дела старих мајстора. У то време је открио још један свој таленат – писање, а прве песме објавио је 1853. године у Летопису Матице српске. Са жељом да настави сликарско образовање, исте године је уписао Академију уметности у Минхену где се задржао само пола године.
Крајем 1855. године настанио се у Великој Кикинди, где је отворио сликарску радионицу и наставио с књижевним радом. У Нови Сад, средиште српске интелигенције, стигао је 1856. године. Године 1857. прешао је у Кнежевину Србију где је радио је као учитељ у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, и као гимназијски учитељ цртања у Крагујевцу, Београду и Јагодини. У Беч је поново стигао 1861. године с намером да заврши студије сликарства. Уписао се на Академију ликовних уметности, али се већ 1862. године вратио у прво у Нови Сад (1862–1863), одакле је, овај пут заувек, прешао у Кнежевину Србију где је у радио као учитељ и наставник цртања. Од 1872. године је захваљујући заузимању угледних пријатеља, пре свега Стојана Новаковића, постављен за коректора Државне штампарије у Београду. Преминуо је у 47-ој години живота.
У ликовном стваралаштву Ђуре Јакшића доминирају три жанровске и тематске целине: иконе и композиције религиозне садржине, портрети и слике с историјском тематиком, а мање је позната чињеца да је радио цртеже и илустрације за новине, часописе и календаре, алегоријске представе, као и рекламе за трговине и кафане. Однос према боји и проблеми осветљења – пастозна фактура и драмски ефекти светлости и сенке, носиоци су његовог стилског израза. Уметничко стваралаштво Ђуре Јакшића резултат је симбиозе вербално-визуелног дискурса те се његово дело препознаје као један од најкомплекснијих уметничких опуса у коме је дошло до таквог прожимања ликовног и књижевног рада.

У колекцији Галерије Матице српске налази се шеснаест уметничких дела Ђуре Јакшића. Прве слике овог уметника стигле су у Матицу српску 1882. године, а реч је о портретима Цар Душан и Краљевић Марко, које је Јакшић насликао током првог боравка у Новом Саду 1856‒1857. године за гостионицу „Код камиле”, док су последње аквизиције портрети Крсте Николајевића и Живане Николајевић откупљени 1982. године поводом обележавање 150- годишњице сликаревог рођења.
У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно