У ФОКУСУ ЈУЛ 2019

Стева Тодоровић
ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ, 1856.
уље на платну, 47,3 × 38,3 cm

Стева Тодоровић
ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ, 1856.
уље на платну, 47,3 × 38,3 cm
Стална поставка уметности XIX века

Шта је све донео буран XIX век? Да ли смо свесни да су ствари које се нама данас чине сасвим уобичајене некада биле незамисливе? Ко су били људи који су успостављали темеље модерне српске државе, њене уметности, културе, образовања? Овог месеца слику „У фокусу” посвећујемо двојици младих људи, Ђорђу Натошевићу и Стеви Тодоровићу, који су својом вољом, упорношћу, талентом и знањем мењали своју средину. Младост томе увек тежи!

У обиласку сталне поставке уметности XIX века застаните и погледајте младића у златном раму између аутопортрета Новака Радонића и портрета Младог Јована Јовановића. Можда вам већ постаје загушљиво од ваздуха који мирише на уљане боје оптерећене прошлошћу и од какофоније узбудљивих хисторија које допиру са сваке слике. Али, застаните још само мало. Ово је једна врло занимљива прича. Младић са слике је Ђорђе Натошевић, лекар, педагог, школски саветник, реформатор школства, професор и директор гимназије, покретач првог педагошког часописа код Срба, председник Матице српске. Изгледа као сасвим обичан, млад човек, чији поглед у даљину, преко левог рамена, не слути да његова визија види даље и боље од других. Двадесетчетворогодишњи сликар Стева Тодоровић поставља попрсје младог Натошевића у романтичарски, затамњени амбијент собе, из чијег мрака исијава белина бочно осветљеног лица портретисаног. Очи су крупне, продорне, црне. Натошевић је у школе увео бројне реформе, а један од нових метода анализе различитих проблема било је посматрање и поређење, јер пре тога о „изражавању спољашњих и унутрашњих чувстава” није много рађено. Погледајте ове меко осенчене уши које се готово стапају са позадином или белину кошуље чији благо пастозни нанос привлачи пажњу. Кроз поменуту реформу Натошевић је увео и игре за вежбање слуха, за развој осетљивих прстију, за досетљивост. Погледајте и лазурне румене усне које подсећају на његове нове технике читања, као и певање које је постало саставни део наставе. Међутим, шта је то што спаја Стеву Тодоровића и Ђорђа Натошевића? Обратите пажњу на црвену ешарпу свезану око Натошевићевог врата. Њена румено црвена нијанса подстиче на акцију, убрзава дисање, симболише снагу, енергију, пркос, храброст два млада човека да у средини у којој „гимнастику сматраху (...) за комедијашки посао” уведу физичко вежбање као потребу и идеологију.

Два бечка ђака, један сликар, други лекар, у времену пуном изазова и тешких друштвених прилика, успели су да својим образовањем, визијом и израженим патриотизмом оснаже просветитељски дух у својој домовини. Након турбулентних година на Академији уметности у Бечу и приватним атељеима Фердинанда Георга Валдмилера и Карла Рала, Стева Тодоровић (Нови Сад, 13. IV 1832 – Београд, 22. V 1925) се настанио у Београду. Ту је основао сликарску школу у којој су ђаци поред сликања учили хорско певање и изводили телесне вежбе, да би 1857. године основао Прво српско друштво за гимнастику и борење, које је било прво спортско друштво основано не само у Кнежевини Србији већ и на Балкану. Ђорђе Натошевић (Стари Сланкамен, 31. VII 1821 – Горњи Карловац, 23. VII 1887) је, након студија медицине, дошао у Нови Сад, започео лекарску праксу, а потом се примио професуре 1853. године у Новосадској гимназији, где је предавао природопис и гимнастику. У времену када телесни идеалитет одражава мушкост и чија милитантна и маскулозна фигура постаје алегорија читаве нације, било је важно ојачати младе људе како би постали снажне јединке једног народа, етноса. У том смислу просветитељски и патриотски дух Тодоровића и Натошевића био је усмерен управо на овакав вид јачања. Стева Тодоровић се, баш као и Натошевић, бавио педагошким радом. Водио је сликарску, вајарску и гимнастичку школу, подучавао мачевању за потребе театра, сарађивао са Народним позориштем у Београду, а опробао се и као глумац, редитељ и сценограф. Натошевић је у периоду успостављања реформе школства објавио неколико веома значајних педагошких дела и покренуо први педагошки часопис у Срба Школски лист (1858). Тодоровић је био члан Српског ученог друштва, петроградске Академије за художество (Русија) и Академије наука, књижевности и уметности у Катанији (Италија), а Натошевић је од 1881. године до смрти био председник Матице српске, такође члан Српског ученог друштва, али и дописни члан Српског лекарског друштва. И један и други заслужни су за нове методе преношења и усвајања знања јер „ништа луђе нема, него батинама науку у децу утеривати”, како је писао Натошевић.

У колекцији Галерије Матице српске налази се двадесет девет уметничких дела Стеве Тодоровића, од којих је један управо портрет Ђорђа Натошевића.
У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно