У ФОКУСУ МАРТ 2019

Богдан Шупут
КАФАНА У ПАРИЗУ, 1939.
уље на платну, 129,7 × 97 cm

Поводом титуле Новог Сада као Омладинске престонице Европе у 2019. години, рубрику „У фокусу” посвећујемо младима. У марту се већ традиционално у Галерији Матице српске обележава Месец франкофоније, и зато вам представљамо дело Богдана Шупута Кафана у Паризу. Двадесетчетворогодишњи уметник је током боравка у Паризу насликао ово платно као сведочанство једног времена и његовог младалачког живота и духа.

Богдан Шупут
КАФАНА У ПАРИЗУ, 1939.
уље на платну, 129,7 × 97 cm
Стална поставка националне уметности ХХ века
https://www.youtube.com/watch?v=kP8Kzl7r1jc

„Једно вече одвели су ме у један црначки бар. Џез послат са неба. Свирају црнци. Нешто равно концерту. Сјајно... савршено. Тај ритам, темпо да полудиш. Свирају непрекидно два џеза, ми смо их слушали од 11–3 ½. Било нам је жао што смо морали ићи кући због девојака које су са нама биле. Нота њет, а не гледају се, а шлагери лете. Невероватни звуци џеза. Атмосфера је у локалу колосална удешено мало црначки по декору. Наш сто је био до џеза те сам се могао до миле воље дерати заједно са црнцима. У једном моменту црнац који свира у џез обишао је све предмете који му служе на располагању, један је отпао те да би он завршио егзибицију ја сам држао једно од звона које је отпало услед његовог темперамента. Упадања појединаца су дивна, осећаш да је то његово.”

Овако је Богдан Шупут описао једно вече у Паризу 1938. године у писму свом брату Жарку, а потом пренео доживљај париског ноћног живота на платно Кафана у Паризу као врсту сликаног доказа својих речи. На слици кабареа Boule Blanche осећа се загушена атмосфера, препуна људи. У позадини је представљен црначки џез оркестар који свира, испред њих су распоређени парови који плешу у ритму музике, док су у првом плану гости који седе за столовима. Драматику ноћног локала сликар је постигао тамним бојама, тонском диференцијацијом, колористичким контрастима и експресивним цртежом. Фасцинација џез музиком и атмосфером коју Шупут преноси кроз речи и слику, сведочанство је времена „лудих двадесетих и тридесетих” (les années folles) година када у Париз стиже афро-америчка култура путем наступа чувених Флоренс Милс и Џозефине Бејкер у Театру Шанзелизе. Већина Парижана инсистирала је на афро-америчким музичарима који су, наступајући заједно са домаћим џез музичарима, представљали водеће фигуре у ноћном животу Париза стварајући тако тзв. „Харлем на Монмартру”. Један од главних мотива путовања српских сликара, па тако и Богдана Шупута, био је управо да се нађу у центру светских културних збивања, да виде музеје и галерије, и да поред образовања, искусе живот у париским кафанама.

Слика је настала током Шупутовог трећег боравка у Паризу, када су тамо били и сликарка Љубица Цуца Сокић и сликар и службеник амбасаде Србије у Паризу Предраг Пеђа Милосављевић. Дружење са колегама-уметницима Шупуту је много значило. Повезани заједничким интересовањем за уметност, често су излазили заједно, а забаве, нарочито оне везане за музику и позориште, пружале су могућност учествовања и уживања у колективном стваралаштву. Њихово пријатељство у граду светлости забележено је на бројним фотографијама, портретима, студијама, али најнеобичнији пример јесте Кафана у Паризу на којој је Шупут насликао Пеђу Милосављевића (фигура окренута ка посматрачу) и Цуцу Сокић (фигура у црвеној хаљини) како плешу.

 

Богдан Шупут (Сисак, 6. септембар 1914. – Нови Сад, 23. јануар 1942)
Богдан Шупут је рођен 1914. године у Сиску. Са породицом се 1923. године доселио у Нови Сад, где је похађао Државну мушку гимназију. Школовање је наставио 1932. године на наставничком одсеку Уметничке школе у Београду. Био је близак пријатељ са Миливојем Николајевићем, Љубицом Цуцом Сокић и Предрагом Пеђом Милосављевићем. Захваљујући одлуци Матице српске да награди талентованог сликара, отпутовао је 1937. године у Париз на Међународну уметничку изложбу. Сликарско школовање је наставио 1936. године на академском течају Уметничке школе у Београду код професора Ивана Радовића, али га је напустио 1938. године да би усавршавање наставио у Паризу. Током боравка у Паризу обилазио је музеје и галерије, посећивао изложбе, и на тај начин студирао сликарство како старих мајстора, тако и оних из новије историје уметности. Из Париза се вратио 1939. године у Нови Сад. По избијању Другог светског рата доспео је у немачко заробљеништво, у логор у Олбердофу, у Саксонији. Када је пуштен из логора, после 11 дана путовања вратио се у Нови Сад. Стрељан је у новосадској рацији 23. јануара 1942. године.

Већ од 1935. године Шупут је објављивао графике и карикатуре у новосадским и београдским листовима. Прву самосталну изложбу имао је у Новом Саду 1938. године. Био је редован учесник Пролећних и Јесењих изложби у Београду, изложби „Десеторице” у Београду и Загребу и изложбама југословенских уметника који живе у Паризу. Био је члан уметничке групе „Десеторица” и добитиник награде Политике на ХI јесењој изложби 1938. године. Омиљени мотиви били су му пејзажи и градски предео (Париз, Нови Сад), фигура у ентеријеру и мртва природа. Искреност, субјективност, љубав према природном изгледу ствари који су очигледни у Шупутовим делима, суштински карактеришу интимизам – уметнички дух који ће прихватити већина српских стваралаца у међуратном периоду. Трагично страдавши у двадесет осмој години живота, за собом је оставио малобројан опус. У Галерији Матице српске се чува знатан број дела Богдана Шупута, а нека од њих, као што су Аутопортрет и Кафана у Паризу, изложена су у сталној поставци српске уметности ХХ века.

У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно