У ФОКУСУ СЕПТЕМБАР 2019

Димитрије Димшић
ЈОВАН ХАЏИЋ – МИЛОШ СВЕТИЋ, око 1810.
уље на платну, 65,6 × 50,4 cm

Кроз нашу редовну рубрику „У фокусу” настављамо да се бавимо темом младости, и да тако дајемо свој допринос Новом Саду као Европској престоници младих у 2019. години. За месец септембар у фокусу је портрет новосадског сликара Димитрија Димшића на којем је приказан млади Јован Хаџић. Осмог септембра ове године навршава се 220 година од рођења Јована Хаџића, чувеног адвоката, цењеног Матичара и критичара Вукове реформе. Он је на слици Димитрија Димшића овековечен у својој раној младости, у дечаштву, наивности и безбрижности, које су делом скривене иза израза озбиљности и одговорности, јер млади Хаџић није представљен само као дете, већ као узданица у будућност и носилац породичног имена.

Димитрије Димшић 
ЈОВАН ХАЏИЋ – МИЛОШ СВЕТИЋ, око 1810.
уље на платну, 65,6 × 50,4 cm

Јован Хаџић, касније познат под књижевним псеудонимом Милош Светић (Сомбор, 8. септембар 1799. – Нови Сад, 22. април 1869), био је адвокат, књижевник, један од оснивача Матице српске и уредник њеног Летописа, дописни члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва. Након што му је у раном детињству преминуо отац, трговац Никола Хаџић, бригу о његовом школовању преузима ујак Гедеон Петровић, владика бачки. У периоду у ком је овај портрет настао, око 1810. године, Јован Хаџић је похађао основну школу у Сомбору. Дечака нежног лика, али озбиљног израза и крутог држања који замишљено проматра свет испред себе, стискајући књигу испод руке, чекао је дуг пут школовања и стицања нових знања пре него што ће покретањем часописа Сербске летописи (касније Летопис Матице српске) иницирати оснивање фонда и књижевног друштва Матице српске 16. фебруара 1826. године.
Хаџић је дао Матици српској име и постао њен први председник. Живео је у Новом Саду одакле је од 1826. до 1833. године председавао Матицом српском која се тада налазила у Пешти, а Летопис је уређивао скоро две године (1830–1831). Године 1864. када је Матица српска пресељена из Пеште у Нови Сад, Хаџић је изабран за њеног потпредседника. Поред свог ангажовања у Матици српској, Хаџић је од 1827. до 1837. године у Новом Саду имао адвокатску канцеларију, 1830. је постао директор Српске православне велике гимназије (данашња Гимназија „Јован Јовановић Змај”), а 1835. сенатор Новог Сада.
На дечјим портретима попут овог портрета Јована Хаџића, на којима су углавном приказивани дечаци узраста у којем се похађала основна школа или нижа гимназија, заједнички је грађански костим као и књига коју држе у руци. У пикторалној реторици књига у окружењу детета имала је јасно дефинисано значење – да представи будућу образовану личност. Портретисање деце постало је веома популарно међу српским грађанским сталежом тридесетих година XIX века, када под утицајем просветитељских идеја са запада долази до развијања нове осећајности. Детињство је доживљавано као непоновљиво доба идиле – неискварено природно стање човека који има потребу за уточиштем. Деца су родитељима била гарант бољег живота, активно учествујући у изграђивању космоса породице. Портрети ове врсте имају намену да укажу на децу као на будуће носиоце писмености, културе и државности.
Одрастање дечака Јована Хаџића у самоувереног и наочитог Милоша Светића могуће је пратити на основу неколико дела која се налазе у колекцији Галерије Матице српске: на слици Српска Народна скупштина 1. маја 1848. године из сталне поставке Галерије, где је Хаџић био посланик новосадске црквене општине, затим на портрету у челикорезу непознатог мајстора из 1849, на портрету Новака Радонића из 1854. и затим на портрету Павла Симића из 1867. године који Хаџића приказује у позним годинама.
Димитрије Димшић (?, крај XVIII века – Нови Сад, око 1850) је учио сликарство у Новом Саду у радионици Арсенија Теодоровића, са којим је започео и прве послове као шегрт у Стејановцима. У списку пренумераната за Доситејево посмртно дело Мезимац забележен је 1818. као „Новосадски молер”. Под надзором Арсенија Теодоровића осликао је иконостас за цркву Светог Архангела Гаврила у Гргуревцима (1807–1808). У Руском Крстуру је 1818. године обнављао горње делове иконостаса Русинске гркокатоличке цркве и сликао икону Светог Јована Златоустог на епископском престолу. Поред религиозног, бавио се и портретним сликарством.
У сликарству Димитрија Димшића приметан је утицај Арсе Теодоровића, а у извесној мери се осећа и зависност од барокног сликарства, нарочито када је реч о религиозном сликарству, у драматичним покретима и залепршаним драперијама. Класицистичка црта је местимично је изражена кроз редуковану палету или у крутој поставци фигура наглашеног пластицитета и уздржаног покрета и гестова, што је видљиво и на портрету Милоша Светића. У колориту доминира маслинасто зелени тоналитет у који се вештим нијансирањем утапају црвене, плаве и смеђе нијансе. У Галерији Матице српске ово је једини, али истовремено најзначајнији портрет Димитрија Димшића који можете погледати у Сталној поставци српске уметности XIX века.

У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно