У ФОКУСУ АВГУСТ 2020

Јован Поповић
(Опово, 1810. – Панчево, 1864)
Богородица са Христом, 1842.
уље на платну, 95 × 74,2 cm

Као и сваког месеца, публика је и овај пут бирала слику „У фокусу“. Овомесечна тема је била љубав, а међу понуђеним делима били су Амор и Психа Ота Венеа, Љубав Петра Добровића и Богородица са Христом Јована Поповића. Највише гласова добила је Поповићева представа Богородице са Христом, као оличење најчистије љубави.

Јован Поповић
(Опово, 1810. – Панчево, 1864)
Богородица са Христом, 1842.
уље на платну, 95 × 74,2 cm

Слика Богородица са Христом највероватније представља прву копију Јована Поповића према оригиналу непознатог сликара. Настала је 1842. године током уметниковог школовања на Академији уметности у Бечу (1842–1845). На слици је приказана Богородица у светло ружичастој хаљини – мафориону, с плавозеленим плаштом – хитоном, с малим Христом. Он седи на зеленом јастуку, а преко нагог тела му је пребачена наборана драперија. У позадини слике назире се зелена завеса повучена у страну.
Јован Поповић је, попут већине уметника свога доба, сликарске поуке стекао на бечкој уметничкој Академији. За ондашње прилике Поповић је веома касно отишао на школовање у Беч, у тридесетим годинама живота, али према писаним подацима сазнајемо да су његови школски радови оцењени веома високим оценама. Захваљујући сачуваним радовима који су настали током студија на Академији, међу којима је и Боогородица са Христом, данас се са сигурношћу могу потврдити вредности и знања које је показао и стекао током школовања.
Копирање дела старих мајстора, пре свега италијанских уметника ренесансе и барока као и дела холандских и фламанских сликара, било је део редовног школовања на Академији. Познато је да је Јован Поповић урадио велики број копија, али је само мањи број сачуван. За разлику од својих колега, који су према склоностима за стваралаштво одређеног уметника, или правца, копирали поједина дела, Поповићева интересовања нису била везана за рад једног уметника. Напротив, различитост његових копија указује на чињеницу да је он путем копирања желео да савлада одређени ликовни проблем, а не стил и израз. Слика Богороцица са Христом, као прва у низу Поповићевих копија, говори о његовим још недовољно савладаним цртачким вештинама и техничким решењима која ће касније усавршити и постати значајан сликар портрета и религиозног сликарства XIX века.

Јован Поповић (Опово, 1810 – Панчево, 1864) каријеру сликара започео је вероватно у Араду или Темишвару. Име Јована Поповића се први пут појављује 1833. године када се помиње као пренумерант из Панчева и већ тада је поред његовог имена стављен податак да је по занимању ,,живописац“. Његово сликарство носи карактеристике које недвосмислено указују на везе са Константином Данилом. У раном периоду свог уметничког формирања Поповић је углавном боравио у Панчеву и Вршцу и у потрази за послом путовао по Срему нудећи своје сликарске услуге. Године 1839. први пут долази у Кнежевину Србију, у Београд, где је брзо стекао глас доброг и траженог уметника, што потврђује и листа веома угледних личности које је портретисао. Године 1842. године одлази у  Беч  и уписује Академију ликовних уметности, одсек цртања у класи професора Леополда Купелвизера. По завршеним сликарским студијама 1846. године Поповић се враћа за Београд, одакле 1847. године одлази у Пешту где је одржана и изложба његових оригиналних радова и копија. Револуционарну 1848. годину је провео као добровољац, на дужности интенданта, односно чувара касе у чети Јована Стефановића Виловског, након чега се поново враћа у Београд. Током свог боравка у Кнежевини Србији, и поред бројних наруџбина за портрете, Поповић није добио да изради ниједан иконостас, јер му је главни конкурент био Димитрије Аврамовић који је био веома цењен и препоручиван од највиших црквених власти за овакве послове. Због свега овога Јован Поповић се враћа у родни Банат и по повратку одмах добија да ослика иконостас за српску цркву у Долову (1853−1855). Следећи велики посао је добио 1858. године, за српску цркву у Црепаји. Ангажован је и за иконостас српске православне цркве у Томашевцу, али га је смрт прекинула већ на почетним радовима. Последње године живота провео је у Панчеву.
Иако се није налазио међу уметницима који су српско сликарство обогатили новом ликовном проблематиком и утирали путеве новим уметничким схватањима и идејама, Јован Поповић је дао изузетан допринос српском бидермајер сликарству. Он спада међу сликаре који су се појавили на крају једне епохе и који су својом вештином успели да проберу све оно што је до тада тражено и да то пруже у једном антологијски репрезентативном избору.

У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно