У ФОКУСУ ЈУЛ 2020

Лазар Вујаклија
(Беч, 1914 – Београд, 1995))
Летња ноћ, 1962
литографија у боји на папиру, лист: 50, 3 × 70,8 cm, приказ: 36,5 × 62 cm

Месечна рубрика „У фокусу“ је ту да вас орасположи, инспирише и понуди нека нова сазнања о уметничким делима из колекције Галерије Матице српске. Публика је овог месеца изабрала слику Летња ноћ Лазара Вујаклије, чији летњи „ритам“ нуди бројне асоцијације.
Лазар Вујаклија
(Беч, 1914 – Београд, 1995)
Летња ноћ, 1962.
литографија у боји на папиру, лист: 50, 3 × 70,8 cm, приказ: 36,5 × 62 cm

Историчар уметности и професор Лазар Трифуновић записао је 1966. године да Вујаклијина слика „не живи зато да би се ликовно организовала, већ да постави загонетку, питалицу, да истину претвори у легенду, дан у ноћ, јаву у сан“. Та дуалност природе и живота, мистичност и магичност наратива присутна је на великом броју Вујаклијих радова, па и на графици „Летња ноћ“. Његова уметност је симболичка, мисаона, испреплетена бројним значењима, изведена врло препознатљивом, сведеном иконографијом. Лазар Вујаклија је један од оних уметника који су у уметности прошлости проналазили вечите истине, нарочито у народној традицији, фрескама, иконама и, у Вујаклијином случају, богумилским стећцима који су били главна инспирација за креирање његовог формалног, ликовног језика. Летња ноћ испуњена је препознатљим, често коришћеним, симболима који истичу наративни елемент рада. Плошна игра квадратних форми, обојених у нијансе плаве, зелене и окер, смештена у један метафизички простор, само су подлога за главне носиоце приче – сунце, месец, цвеће, нож, лубеницу и птицу. Њихов наизглед безазлен избор, укомпонован по аутоматизму у тренутку креативног заноса, заправо говори о идејном опредељењу његовог сликарства. Они представљају свет дана и ноћи, свет јаве и сна, свет живота и смрти око чијих антитеза jе формирана читава Вујаклијина иконографија. Mесец (Луна, Селена), као симбол женског принципа у дуалности је с мушким принципом – Сунцем. Он, по старим веровањима, утиче на струјање биљних сокова, који су такође приказани на графици (цвеће и лубеница). У хришћанској иконографији Месец се пореди са Богородицом – Сунце је божја слика, а Месец човеков одраз, те би смо ову графику могли тумачити и у хришћанском кључу. Три бела цвета симболи су телесног задовољства. Представљају уживање у рајским плодовима, али и подсећају да је сва земаљска лепота пролазна. Бело цвеће има двоструку симболику – оно представља чистоту али и смрт, радост живљења али и пролазност, које илуструје Возаревићеву сталну филозофску игру супротности које теже хармонији. Бела птица је човекова никад превазиђена потреба за летењем. Она је медијатор „овог“ и „оног“ света. Како се птице уздижу на небо, тако се и човекова душа уздиже ка вишим сферама. Онај ко разуме птичији језик може да дође до важних сазнања, па и до овог „како разрешити мистичност овог експресивног, слојевитог језика симбола?“. Вујаклија је успео да на особен начин споји традиционалну уметност са модерним изразом и да их претвори у аутентично уметничко дело. Његова визија света, колико год он био шарен и безбрижан, је прожета осећањем туге и меланхолије и нагони на размишљање о ономе шта остаје после човека – само трагови и симболи његовог кратког присуства на земљи.

Лазар Вујаклија (Беч, 1914 – Београд, 1995) je похађао Графичко-индустријску школу у Београду на којој је, након Другог светског рата, предавао књиговезачки занат. Властиту потребу за уметничким образовањем задовољавао је на течају цртања и сликања код Петра Добровића у периоду од 1936. до 1938. године. Током раног стваралачког периода приметне су поуке добијене на Добровићевим часовима, а које су носиле карактеристике домаће уметности између два рата. Серија пејзажа, портрета и аутопортрета одишу различитим стиловима, што указује на Вујаклијино уметничко трагање и испитивање сопственог стила. Цео овај период може се посматрати као нека врста замене за редовне студије. Био је члан уметничке групе „Самостални”, да би са променом свог сликарства, током друге половине педесетих, постао члан „Децембарске групе”. Пуну уметничку зрелост достиже током шездесетих и седамдесетих година XX века када учествује на готово свим значајним изложбама у земљи и иностранству.
Прву самосталну изложбу приредио је 1952, а последњу 1985. Занимљиво је да је 1970. године насликао први мурал у Београду, на фасади занатске радње на Булевару краља Александа, која данас више не постоји.
Добитник је више награда и признања, међу којима су награда Политике (1957), Октобарска награда Београда (1963), награда Октобарског салона (1968) и награда УЛУС-а (1994).
У колекцији Галерије Матице српске налази се 26 радова Лазара Вујаклије, углавном графике, као и један акрил и једно уље на платну.

У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно