У ФОКУСУ ЈУН 2020

Иван Табаковић
(Арад, 1898. – Београд, 1977)
Алхемичар, 1925.
мајолика, 24 × 30 cm

Мишљење публике нам је увек важно. Због тога уметничка дела за овогодишњу рубрику „У фокусу“ бира управо наша публика. Овог месеца гласањем на Фејсбуку и Инстаграму највећи број реакција добио је рељеф у мајолици Алхемичар Ивана Табаковића, о којем вам доносимо кратку причу.

Иван Табаковић
(Арад, 1898. – Београд, 1977)
Алхемичар, 1925.
мајолика, 24 × 30 cm

Посебну целину уметничког стваралаштва Ивана Табаковића представља рад у керамици, којим се током читавог живота бавио упо-редо са сликарством. Још као студент Академије за умјетност и обрт у Загребу, похађао је курс примењене уметности и био под утицајем вајара и керамичара Хинка Јуна који је водио обуку керамике. Табаковић је у овом медију оставио значајан траг. Добио је награду Гран при на Међународној изложби уметности и технике у Паризу 1937. године за радове у мајолици, а након Другог светског рата био је утицајан професор на Академији примењених уметности у Београду.
На керамичком делу Алхемичар приказана је лабораторија у којој централно место заузима фигура алхемичара. Надвијен над столом с лабораторијском посудом, он врши алхемијски експеримент транс-формације материје. Иза њега, у доњем левом углу назире се митска животиња са зеленим репом – базилиск, док на наслону алхемичареве столице стоји још једна фантастична животиња с издуженим кљуном и тачкастим крзном. Испод стола, у првом плану приказано је дете које је производ алхемичаревог експеримента, тзв. хомунуклус - мали човек створен хемијским путем.
Алхемија је древна филозофска и псеудонаучна дисциплина коју су практиковале грчка, римска, египатска и бројне азијске цивилизације, а у Европи је постала веома популарна у време ренесансе. Циљ алхемије је суштинска трансформација материје, од несавршених до драгоцених и чистих материјала. Стварајући керамику од земље, воде и боје уз помоћ ватре, Табаковић је попут алхемичара који ствара савршену материју – уметност.
Алхемичар се одликује богатим колоритом окер и земљаних тонова, где до потпуног изражаја долази специфичан ликовни однос сликарских и пластичких елемената. На основу сигнатуре на полеђини керамике зна се да је дело настало 1925. године у Загребу, у време када је Табаковић радио циклус слика посвећених критици друштва. Исти осећај за карикатуру и гротеску, којим се одликују његове слике тог периода, видљив је и на Алхемичару, првенствено у погледу моделације фигура. Као што је био истраживач на пољу сликарства, Иван Табаковић је и у керамици трагао за новим формама изражавања нетипичним за његово доба.

Иван Табаковић (Арад, 10. децембра 1898. – Београд, 27. јун 1977)
Студије сликарства започео је на Академији ликовних уметности у Будимпешти 1917. године, а наставио на Краљевској академији за умјетност и обрт у Загребу (1919−1924), прво у класи професора Максимилијана Ванке, а доцније код професора Љубе Бабића. Привремено је прекинуо студије у Загребу и отишао у Минхен 1922. године где је похађао два семестра на Академији лепих уметности у класи професора Бекера Гундала, и узимао приватне часове сликања у школи Ханса Хофмана 1922/23. године. Вратио се у Загреб 1923. године, да заврши започете студије, где је наредне године дипломиро у класи професора Љубе Бабића. У Паризу 1925. године борави краће време и учествује на Међународној изложби примењене уметности. По повратку у Загреб заједно са Отоном Постружником оснива и води приватну Слободну сликарску школу. Наредне, 1926. године постављен је за хонорарног цртача на Институту за анатомију Медицинског факултета Свеучилишта Краљевине СХС у Загребу, где је радио до 1930. године. Из Загреба се преселио у Нови Сад 1930. године. Прву самосталну изложбу имао је 1934. године у Салону Улрих у Загребу. Поново је боравио у Паризу од новембра 1934. године као стипендиста владе Републике Француске, све до пролећа 1935. године када се враћа у Нови Сад.
У Београд је прешао 1938. године и постављен је за хонорарног наставника сликарства у Школи за примењену уметност, која ће касније прерасти у београдску Академију примењених уметности. Након Другог светског рата, 1945. године постављен је за ванредног професора на Академији ликовних уметности у Београду, а 1948. године прешао је на Академију примењених уметности где је водио Одсек за керамику. Један је од оснивача и чланова уметничких група: „Земља“(1929), „Дванаесторица“ (1937) и „Шесторица“ (1954). Дописни члан САНУ постао је 1965, а редовни 1972. године. Са Недељком Гвозденовићем иницирао је оснивање Галерије САНУ 1968. године. Добитник је великог броја награда и признања.
Надахнут социјалним, импресионистичким и интимистичким мотивима, сликао је у духу префињеног колористичког артизма. Изванредно је цртао и акварелисао, радио у техници темпере, гваша, колажа и мајолике. Његов богат уметнички опус може се поделити на неколико изразитих целина. Поред сликарства и графике, значајно место у његовој уметности заузимају радови у керамици.

У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно