У ФОКУСУ МАЈ 2020

Урош Предић
Двоструки портрет др Милана Савића, 1904.
оловка и угљен на папиру, 27,5 × 36 cm

Урош Предић
Двоструки портрет др Милана Савића, 1904.
оловка и угљен на папиру, 27,5 × 36 cm

Када бисте имали прилику да поразговарате са млађим собом, о чему бисте причали? Шта бисте себи рекли? Какав бисте савет себи дали? Да ли бисте причали о младости и старости, пропуштеним приликама, неоствареним жељама, чему бисте се смејали, а за чиме плакали и у чију част бисте наздравили? Можда су ова питања један од разлога због којих је публика као мајску слику „У фокусу“ изабрала цртеж Уроша Предића Двоструки портрет др Милана Савића, о којем вам доносимо кратку причу.

Овај необичан сусрет са самим собом, Урош Предић омогућио је свом блиском и породичном пријатељу Милану Савићу на цртежу Двоструки портрет др Милана Савића, који представља веома редак пример оваквог типа двоструког портрета. Одговор на питање „шта је двоструки портрет?” делује сасвим лако. Међутим, две људске фигуре нису довољне – за двоструки портерет потребно је много више од тога. Једна од главних карактеристика двоструког портрета је да пренесе интиман однос између приказаних, да говори о њиховом карактеру, природи и добром познанству. Познајемо ли иког боље од нас самих? Др Милан Савић, српски књижевник, позориши критичар и преводилац приказан је у тренутку док наздравља са својом млађом верзијом – са младим студентом Миланом Савићем. Целокупан призор смештен је у готово празан амбијент, као да је реч о неком имагинарном простору наших мисли у којем путујемо кроз сопствена сећања. У том путовању често се враћамо на оно што смо некада искусили, осетили, веровали, мислили. То је једини начин да опет доживимо и оживимо прошле догађаје. На том путовању др Милан Савић среће себе из студентских дана. Ту застаје да наздрави чашом пива. У руци младог Савића кригла је пуна, док је господину Савићу пиће већ при крају, а поклопац кригле подигнут – као да у гесту куцања чезне да му се макар кап младалачке ведрине прелије у чашу. О чему размишљају? Зашто ћуте? Игра са пуном и скоро празном чашом могла би бити известан memento mori захваљујући којем видимо сопствено пропадање, а сусрет са младошћу као да обнавља чежњу, али и ублажава тегобу губитка. Обично се наздравља када за то постоји одређен разлог или у част некој особи. У овом случају господин Савић наздравља својој младости која је формирала његов поглед на свет и изабрала свој пут, а младост наздравља успесима угледног др Савића, секретара Матице српске, уредника Летописа Матице српске и члана Управног одбора Српског народног позоришта, што је Савић био те 1904. године када цртеж настаје. Тренутак доколице у којем се Милан Савић сусреће сам са самим собом и Предићева духовита визија тог тренутка крију много дубља и озбиљнија питања. Тишина која влада призором тик пред моменат када ће је заувек покварити звук куцања стакла, је онај моменат када останемо сами са собом и путујући кроз соптвени живот и сећања себи нешто признамо.

Урош Предић (Орловат, 1857. ‒ Београд, 1953)
Урош Предић је студирао сликарство на Академији ликовних уметности у Бечу од 1876. до 1880. године, у класи професора Kристијана Грипенкерла, истакнутог бечког сликара. Био је стипендиста Матице српске од 1877. до 1883. године, а 1879. је добио награду барона Гундла за најбољи студентски рад у уљу за слику Надурена девојчица. Након дипломирања, две године је провео као сарадник у приватном атељеу Kристијана Грипенкерла, а од 1883. до 1885. године радио је као његов асистент на Академији. У родни Орловат се вратио 1885. године, а од 1909. године се трајно настанио у Београд. Први светски рад провео је у избеглиштву у Kрушевцу. Често је долазио у Нови Сад јер су га сликарски послови везивали за Матицу српску. Позиван је много пута да изради портрете Матичиних часника и добротвора, а радио је и нацрте за корице књига, календаре и дипломе. Године 1927. изабран је за почасног члана Матице српске, а потом за почасног председника Одбора Музеја Матице српске. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1909. године, а за редовног 1910. године. Прву самосталну изложбу имао је 1888. године у Београду. Један је од оснивача уметничке групе „Лада” (1904) чији је био дугогодишњи председник и Удружења ликовних уметника у Београду (1919) и његов први председник.

На бечкој Академији ликовних уметности је усвојио неприкосновени бечки академизам. Управо захваљујући стилу „академског реализма” стекао је врхунску афирмацију и признање у српској историји уметности. У његовом изузетно богатом сликарском опусу налазе се портрети, жанр сцене, историјске композиције, религиозне композиције. Радио је иконостасе за цркву у Новом Бечеју, православну цркву у Орловату, Преображенску цркву у Панчеву и многе друге. Посебан квалитет у његовом уметничком раду представља цртеж, што се уочава у Предићевим сачуваним блоковима за скицирање. Током свог дугог стваралачког живота остао је веран академским правилима, и истицању цртежа и јасноће композиције, одолевајући тежњама савременог сликарства.
У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно