У ФОКУСУ МАРТ 2020

Воја Трифуновић
Сликарева мајка, 1912.
уље на платну, 90,7 × 56 cm

Воја Трифуновић
Сликарева мајка, 1912.
уље на платну, 90,7 × 56 cm

Како бисмо вам представили уметничка дела која се чувају у колекцији Галерије Матице српске, а која нису изложена у нашој сталној поставци, од сада посетиоци имају прилику да „завире“ у депо и одаберу уметничка дела која су њима значајна и о којима би желели да сазнају више кроз рубрику „У фокусу“. За март смо понудили три женска портрета из различитих периода, симболично везујући се за месец у којем се обележава Међународни дан жена. Посетиоци на фејсбук страници Галерије Матице српске су од три слике: Софија Јоановић-Бекеш Павела Ђурковића (1796), Девојчица са цветом Саве Петровића (1839) и Сликарева мајка Воје Трифуновића (1912) изабрали дело новосадског сликара Воје Трифуновића.

Воја Трифуновић је своју мајку Персиду Трифуновић насликао у интимној кућној атмосфери. По теми, поставци и колориту слика је блиска слици енглеског уметника Џејмса Вистлера Уметникова мајка из 1871. године. За разлику од Вистлерове мајке, чији замишљен поглед неодређено усмерен у даљину доприноси утиску меланхоличности и мистичности, Персида Трифуновић је потпуно предана свом послу плетења. На њеном портрету је нешто наглашенији осећај изолованости, осамљености и везаности за дом, што говори о положају жене у српском друштву почетком ХХ века. Сликарева мајка приказана је у профилу, мало погнуте главе, одевена у једноставну тамну хаљину закопчану до грла. Док седи за столом у полумраку, бочно светло акцентује само њене руке и периферни део лица. Од самог портрета светлошћу је више истакнута десна половина слике на којој је приказана мртва природа с порцуланским прибором за чај и половином лимуна, која указује на удобност породичног дома. Благо погнута глава, спуштен поглед и концентрисаност на плетиво говоре о карактеру сликареве мајке, о њеној кроткости и скромности. Тонским моделовањем и детаљним реалистичним приказом, Трифуновић је показао своје академско образовање. Средства ликовног изражавања су сведена на минимум, што је нарочито изражено у палети која је заснована на контрастима основних боја комбинованим са жутозеленкастим нијансама.

По оснивању Музеја Матице српске 1933. године, управник Фрања Малин је војвођанским уметницима упутио писмо с молбом да новооснованом Музеју уступе по један свој рад за формирање галерије савремених југословенских сликара и вајара. Један од уметника који се одазвао позиву био је Воја Трифуновић. Подстакнут осећањем захвалности према Матици српској која га je стипендирала током  школовања у Будимпешти, даровао је њеном Музеју 1934. године шест својих слика међу којима је и Сликарева мајка.

Воја Трифуновић
(Гардиновци, 1888. ‒ Нови Сад, 1935)
Као стипендиста Матице српске Воја Трифуновић је у периоду између 1906. и 1912. године студирао на Академији класичног сликарства у Будимпешти. По завршетку студија вратио се у Нови Сад. Током Првог светског рата се као добровољац повлачио са српском војском преко Албаније и учествовао на Солунском фронту, након чега је стигао у Француску. По повратку у земљу у годинама после рата бавио се педагошким радом, радећи као наставник сликања у крагујевачкој Гимназији и у другим местима у Србији. Вођен жељом да се посвети искључиво уметности, 1929. године је напустио државну службу, и остатак живота провео у Новом Саду. У овом периоду настао је најзначајнији део његовог ликовног опуса, што је 1934. године резултирало великом самосталном изложбом у Новом Саду. У периоду између два светска рата Воја Трифуновић је заједно с Васом Ешкићевићем, Савом Ипићем, Карлом Барањијем, Миленком Шербаном и Стеваном Боднаровим, чинио најактивнију групу новосадских ликовних уметника. Уживао је велику популарност као портретиста израдивши бројне портрете Новосађана, а у неколико наврата је портретисао чланове краљевске породице Карађорђевић. Као посебан Трифуновићев квалитет критичари су истицали „то што у својим портретима концентрише сав унутрашњи живот портретисане особе”. Поред портрета радио је ентеријере, пејзаже и мртве природе. Изненадна смрт 1935. године прекинула је његово стваралаштво и даљи уметнички развој.  

Поводом изложбе Воје Трифуновића у Новом Саду 1934. године у Гласу Матице српске је дата веома афирмативна оцена његовог рада: „Идући стопама својих великих предходника и учитеља, наших одличних војвођанских сликара Уроша Предића и Паје Јовановић, који заиста могу да служе за узор млађим сликарима, господин Трифуновић се постепено развио у сликара од стварне уметничке вредности”.

У фокусу



Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно