СТАЛНА ПОСТАВКА XIX ВЕКА

EПОХА РОМАНТИЗМА

Средином XIX века српско ликовно стваралаштво било је обележено рецепцијом садржаја и форме грађанске уметности (бидермајера), али и истовременим разрађивањем програма историзма. За продор романтичарских схватања пресудни су били школовање и боравци српских сликара у Бечу и Минхену, као и њихова путовања по Италији. Друштвене и политичке прилике допринеле су да романтичарски израз у српској уметности оствари највиши домет крајем шесте и почетком седме деценије XIX века. 
У стилском и тематском погледу романтизам доноси знатне новине: већу слободу потеза и композиције, топле боје допуњене игром светлости и сенке. Већина српских сликара тог периода огледа се у сликању композиција национално-историјске садржине, али, излазећи у сусрет клијентели, не напушта иконопис и портретско сликарство.

Катарина Ивановић (Весприм, 1811. – Столни Београд, 1882) je прва српска сликарка у историји уметности новијег доба. Током студија на Академији ликовних уметности у Бечу путовала је у Минхен, Париз и Италију. У српско сликарство је унела нове теме: жанр-сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између идеја бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција али је највише домете досегла у портрету. Посебну целину чине аутопортрети. Као прва школована српска сликарка постала је 1876. године прва жена члан Српског ученог друштва.

Новак Радонић (Мол, 1826. – Сремска Каменица, 1890) се поред религиозних тема и историјских композиција, бавио и портретским сликарством у којем је досегао највише домете. Као ликовни хроничар српског грађанског друштва, са изванредним осећањем за карактеристике лика, оставио је читаву галерију портрета пријатеља и угледних савременика. Посебну целину чине аутопортрети у којима даје романтичарску анализу сопственог лика и душевног стања. Сусрет са делима великана италијанског ренесансног сликарства зачео је сумњу у сопствене сликарске могућности што га је довело до коначног напуштања сликарства.

Стеван (Стева) Тодоровић (Нови Сад, 1832. – Београд, 1925) је у току свог дугог и плодног уметничког живота стварао у оквиру различитих ликовних поетика, од бидермајера преко романтизма до академизма. Његова најбоља дела изведена су у романтичарском духу. Обимну сликарску заоставштину чине портрети, црквене и историјске слике, предели и многобројне студије и цртежи. Већи део његове уметничке активности везан је за Србију и Београд у чијем је културном и друштвеном животу активно учествовао. Отворио је прву сликарску школу у Београду у којој је младеж учио цртању, певању, мачевању и гимнастичким вежбама.

РЕЛИГИОЗНО СЛИКАРСТВО XIX ВЕКА
ГРАФИКА XIX ВЕКА
НЕОКЛАСИЦИЗАМ - АРСЕНИЈЕ ТЕОДОРОВИЋ И ПАВЕЛ ЂУРКОВИЋ
БИДЕРМАЈЕР - КОНСТАНТИН ДАНИЛ И НИКОЛА АЛЕКСИЋ
EПОХА РОМАНТИЗМА
ИСТОРИЗАМ
АКАДЕМИЗАМ - ПАЈА ЈОВАНОВИЋ И УРОШ ПРЕДИЋ
ОРИЈЕНТАЛИЗАМ
РЕАЛИЗАМ - ЂОРЂЕ КРСТИЋ
СИМБОЛИЗАМ - СТЕВАН АЛЕКСИЋ
АКТ - ЂОКА ЈОВАНОВИЂ

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно