СТАЛНА ПОСТАВКА XX ВЕКА

ГРАД

Постепена либерализација друштва, као и последично ширење „простора модерности“, конституишу нове типове слике града: јавне и приватне призоре, његово лице и наличје.

Слика града Широм европског континента, у раздобљу fin de sièclе-a, уочавају се динамичне промене друштвене стварности које су водиле социјалним преображајима, ревидирању односа према историјском и историчности уопште, те логичном појављивању слике модерног живота као визуелне самоспознаје епохе. Остављајући траг о трансформацији јавног света, о просторима у којима се класна припадност губила под светлима рефлектора, алкохола и секса, о феноменима масовних активности, уличног живота и нове слике града, уметност се попут карусела вртела око ових „савремених храмова“. Ипак, приликом својих путовања по Европи, српски уметници чешће су фасцинирани знаковношћу историјских остатака аутентичне европске цивилизације, а знатно ређе новим просторима модерног града. Идеализована и романтизована историја изазивала је веће интересовање него стварност коју су, у поређењу са прошлошћу, доживљавали као безначајну и прозаичну. Давање предности трајању над тренутком говори и о њиховом мирењу са улогом пасивног и немог посматрача великог града. Фасцинација културом прошлости још један је облик неоромантичарског доживљаја света. Уместо бега у неискварену природу, бежи се у идеализоване пејзаже историје. 
Када је реч о српским ведутама, ретка су остварења која сведоче о резиденцијалним градским четвртима, као просторима модерног урбанизма у којима се огледа буржоаски начин живљења. На малобројним представама приватних кућа, ова недвосмислена привилегија елите уочава се најчешће као детаљ у култивисаном исечку природе. Врт се препознаје као истински одраз обиља, трансформисани пејзаж који своје учеснике класно одређује – аутентичан грађански простор. Слика земље тако још једном бива ознака друштвеног статуса и порекла. Представљена у свом новом обличју она је и симболичка ознака промене. Милосављевићеве ронделе и стазе вршачког парка, баш као и Табаковићеви новосадски или Радовићеви београдски паркови, Шупутова Каменичка башта, сведочанства су о земљи која није напуштена, већ је систематски преобликована и култивисана у складу са европском, грађанском традицијом. То је простор спајања исконског и модерног, генеза слике крајолика, опипљив доказ рурално-буржоаске трансформације и оличење новог друштва насталог на темељима таквог споја. Ако је за раднике и сељаке природа била синоним тешких послова које у њој обављају, за грађане је она место предаха и одмора. То је слика простора украсног шибља, цвећа и жбуња. Слика земље која је прешла пут од потребе до украса, од мараме до шешира, од гуња до капута, преображена новим мерилима вредности.

Јавни и приватни простори– Грчевито се придржавајући правила социјалне мимикрије, прва генерација српских модерниста тражила је потврду своје уметности у „великим наративима“. Став „активне пасивности“, односно прихватање идеје о прећуткивању непожељног, драстично је редуковао њихове тематске преокупације. Не желећи да покажу како залазе у, конвенцијама малограђанског морала, неприхватљиве просторе, уметници избегавају и изостављају хронике о местима јавне забаве, ноћном животу и новим облицима исказивања слободне сексуалности. Крај Првог светског рата коинцидирао је са појавом нових актера на уметничкој сцени. Био је то, макар по спољним манифестацијама, период убрзане модернизације. Промене градског миљеа нудиле су широк репертоар нових тема и мотива: саобраћај, спортска дешавања, излоге и тротоаре, али и просјаке, бескућнике, проститутке. Улица се успоставља као симбол савременог доба, парадигматско место модерности. Постепена либерализација друштва, као и последично ширење спектра простора јавне модерности конституише тако и нове типове слике града. 
Ова филигранска мрежа референтних симбола градског лица и наличја, употпуњена је и бројним представама приватних простора, пре свега, предметима који их конституишу. Интегрисан као структурални део типологије призора, мотив мртве природе бива посредна студија укуса, избора, сензибилитета, личности, одраз буржоаске стварности, чак и означитељ преображаја друштва. Бројни Челебоновићеви, Табаковићеви или Шупутови ентеријери и њихови детаљи, хронике су буржоаских амбијената. Антикни намештај, слике, шах, скулптуре, играчке сурогати су људског присуства. Утисак који призор оставља, посебно кроз тај однос присуства и одсуства, је интиман, помало воајерски. Мртве природе, међутим, бивају и ознаке ширих социјалних прилика и егзистенцијалних дилема. Интерпретиране у идеолошкој равни често су одговор на комплексност друштвеног стања и скоро хроничну јавну индиферентност према растућим социјалним проблемима.

Женски простори – Репрезентација женâ интегрисана је, такође, у критеријуме или симптоме социјалне стварности. Реална улога и положај жене у друштву уобличена је стандардима јавног морала и постављена изван главних токова дешавања. Политика представљања дефинисана је кроз слику друштвених стереотипа о мушким и женским интересовањима, предметима, правилима понашања, занимањима и ритуалима. Простори у којима се представљају жене упадљиво наглашавају изолованост и преданост „пожељним активностима“. Одсуство комуникације – оличење смерности и покорности као глорификованих женских врлина – наглашено је спуштеним, или погледом у даљину, баш као и композиционим решењем, најчешће тричетврт или пуног профила, понекад с леђа, најређе у анфасу. Ове призоре не обликује, или бар не искључиво, поглед ствараоца, већ пре свега друштвени оквир и њему својствена родна политика посматрања. Њихова сугестивна непретенциозност успоставља их као својеврсну хронику епохе. У тим родно дефинисаним амбијентима жене су често представљане и како се одмарају, украшавају, док се чешљају или облаче. Политика представљања функционисала је као слика друштвених стереотипа о мушким и женским просторима, интересовањима, предметима, правилима понашања, ритуалима. >

СЕЛО
ГРАД
ЉУДИ

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно