СТАЛНА ПОСТАВКА XX ВЕКА

ЉУДИ

Представе људи детаљан су путоказ кроз уметничке и друштвене прилике епохе, драгоцена сведочанства и хронике о онима који су их обликовали.

Сликање и/или гледање акта – Веза између историјских стандарда, естетских идеала епохе и њихове визуализације наглашено се уочава у теми акта. Друштвене околности мењале су системе репрезентације. Напуштањем класичних идеала, акт, макар привидно, постаје оличење антидогматског призора. Ипак, сликање или гледање акта и даље је упућивало на јавно разоткривени воајеризам, услед чега је требало наћи нове начине задовољавања друштвених норми.
Традиционално препознатљив идеализовани крајолик, испуњен нагим телима, смењује наменски аранжирана сцена из уметниковог атељеа. Креирана ситуација није више исечак митолошке имагинације и еротоманије, већ обичан чин позирања. Ипак, простор и његова симболичка ознака и даље су одређени уметничким легитимитетом. Атељерска структура призора реферира на вишезначност, позивајући се на конструисану разлику између нагости и голотиње, по којој би нагост била у служби уметности за разлику од баналног залеђа голотиње.

Појединац и група – Групни портрети, који су у српском сликарству прве половине XX века, као по правилу, посредни или директни аутопортрети у групи, најексплицитније указују на изабрани колективни идентитет и потребу да се о њему остави траг. Визуaлизацијом групе којој жели или мисли да припада, уметник усмерава јавни доживљај сопственог идентитета. Бројне портрете колега и пријатеља, скоро по правилу у необавезним позама и свакодневним ситуацијама, оставља као доказе о личном месту међу културном елитом. Као драгоцена хроника, ови радови бивају детаљан путоказ кроз уметничке прилике епохе и сведочанство о људима који су их обликовали.
О жељеној пројекцији сопственог места у друштву говоре и бројни аутопортрети. Они се могу посматрати двојако, као уметников стварни доживљај себе у друштву, али и као начин на који жели да буде виђен. У мноштву радова издваја се неколико, често преплетених, типова: представа себе-као-сликара, представа себе-изван-сликара и представа без референтних атрибута, те атељеи и аутоцитати као видови посредне саморепрезентације. Првој групи припадали би аутопортрети на којима је уметник представљен испред штафелаја, са палетом или кистом, поред кутије боја или у радном мантилу, у наменски осмишљеној пози која указује на потребу да се аутор поистовети са професијом; другу целину чине радови који наглашено одступају од друштвено канонизованог виђења уметника и сведочанства су поигравања идентитетом; трећем сегменту одговарају аутопортрети који, одсуством костимираности и симбола било које провенијенције, упућују на дијалог са самим собом.

СЕЛО
ГРАД
ЉУДИ

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно