РЕАЛИЗАМ - ЂОРЂЕ КРСТИЋ

У последњим деценијама XIX века, деловањем сликара који похађају Академију ликовних уметности у Минхену, на српску ликовну сцену ступа реализам. У стилском погледу реалисти после романтичарске узнемирености уносе мирноћу и ред у сликарство. У српском сликарству реализам никад није заживео у правом смислу, у симбиози тематике и технике. Научени да се ликовно изражавају на нов начин, новим језиком, новом формом, повратком у Србију сликари су се нашли пред тешко решивим проблемом прилагођавања условима једне економски, друштвено и културно неразвијеније средине, неспремне да прихвати нове социјалне теме за које се залагао европски реализам. Српски сликари стога настављају да сликају портрете, религиозне и историјске композиције.

Ђорђе Крстић  (Стара Кањижа, 1851. – Београд, 1907) је, школујући се на Академији ликовних уметности у Минхену, прихватио технику реалистичког сликарства на тамној битуменској основи као и теме из свакодневног живота. По повратку у Србију  започиње стваралаштво везано за рад на терену и наруџбине Српске православне цркве. Својим преданим стваралаштвом, а нарочито борбом за национални стил, дао је јединствен печат српској уметности последњих деценија XIX и прве деценије XX века.