СТАЛНА ПОСТАВКА XX ВЕКА

СЕЛО

На путањи модернизације српског друштва, од исконског и традиционалног до савременог и европеизираног, теме и садржаји села и града симболичке су тачке почетка и краја тог процеса.

Пејзаж као слика земље У делима прве генерације српских модерниста, која је на уметничку сцену ступила на прелазу векова, видно је, за модерну уметност необично снажно, везивање за афирмацију идеје националног. Иако рани српски модернизам одликује неопходна формална иновативност, шире посматрано заснован на континуитету, уочава се као степеница логичног развоја средине, чији модернизам израста на разумевању традиције а не на чину раскида са њом.
Наведеним значењем, пејзаж више није поједностављен на ниво приказа предела. Као простор бивствовања народа он се трансформише у нову историјску слику, нови идеолошки тип. Крајолик Србије, уметничке колоније, заједнички рад у природи, али и слике других простора везаних за судбину нације, као што су стара историјско-културна средишта, места кретања војске или принудних измештења, попут Надеждиних србијанских мотива, Глишићевих Једрена, Голубовићевих Кајмакчалана, Миловановићевих Каприја или Миличевићевих крфских пејзажа, наслањају се, такође, на уписивање новог смисла слици поднебља. Пејзаж бива метафором земље као народаСлика земље, у српском сликарству првих деценија XX века, постаје посредни означитељ присуства и континуитета нације, као и њених врлина. „Романтизовање“ призора одвија се истовремено и кроз субјективно интерпретирану стварност оличену у идеализацији народског живота као симбола исконских, традиционалних вредности.
Интересовање за пејзаж, као мотив вишеструког значења, наставља се током читаве прве половине столећа. Препознатљиви типски предели, слике завичаја, уочавају се у делу Милана Коњовића (Бачка), Јована Бијелића (Босна), Петра Добровића (Далмација), Саве Шумановића (Срем), Ивана Радовића (Бачка), Стојана Аралице (Лика), Петра Лубарде (Црна Гора).
Измењене друштвене околности условиће само делимичну промену приоритета. Нова идеализована слика није више доминантни стожер националног идентитета на општем плану, већ личног доживљаја и носталгичног сећања, које суштински не мења однос према теми.

Између села и града.– Настанак радничке класе у Србији, као и у свим претежно руралним друштвима, нераскидиво је везан за процес сеоских радних миграција. Условљена индустријализацијом деведесетих година XIX века, просторна покретљивост становништва довешће, током прве половине XX века, до појаве „радне миграције“ која ће у знатној мери променити физиономију српских градова. Привредни, социјални и културни фактори стварали су климу која је погодовала процесу исељавања становништва са села и настајања вишемилионске флуктуирајуће радне снаге. Просторна покретљивост није се, међутим, по аутоматизму преклапала са социјалном, односно напуштање села није само по себи водило обликовању и прихватању новог, градског идентитета. Емотивне везе са „остављеном“ породицом успоравале су процес асимилације. Осећај припадности и даље се везивао за култ завичаја, онемогућавајући суштинску интеграцију у нову средину. У новонасталој ситуацији, потреба за колективним идентитетом водила је формирању привремених заједница, етнички и класно сродних, чији су се простори живљења наслањали на град, али без истинске намере да се са њим и споје. Социјални профил периферије обликован је елементима руралног, претварајући у процесу рустификације потенцијална урбана насеља у „сеоске градове“. Друштвени статус, менталитет, обичаји, услови и простори егзистенције, забележени су у низу призора српског сликарства, посебно треће и четврте деценије. Дела на којима се уочавају тегобан градски живот, беда и депресија, разоткривају чињенице о социјалној подвојености као последици процеса модернизације, урбанизације и индустријског напретка. За разлику од слике села и, још више, сеоског рада као идеализоване везе са својом земљом, слика града је слика експлоатисаности, алијенације, друштвене маргине, туђе земље.

СЕЛО
ГРАД
ЉУДИ

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно