У ФОКУСУ

„У фокусу“ за месец октобар је портрет младог свештеника Ивана Алексића, рад његовог брата, сликара Стевана Алексића. Овог месеца обележава се 150 година од рођења портретисаног свештеника и сликара из чувене сликарске породице Алексић, захваљујући којем се део опуса ове породице налази у Галерији Матице српске.

Стеван Алексић
УМЕТНИКОВ БРАТ ИВАН АЛЕКСИЋ, 18961897.
уље на платну, 109,7 × 80,2 cm

Портрет уметниковог брата Ивана Алексића припада раној фази стваралаштва Стевана Алексића. Овај по свему судећи необичан приказ једног свештеника настао је 1896‒1897. године у српској православној цркви Светих Петра и Павла у Араду, породичној цркви Текелија, у којој је Иван био свештеник, а његов брат Стеван радио на обнови зидних слика које је извео његов деда Никола Алексић и на осликавању икона на певницама. На први поглед све иконографске карактеристике упућују на класичан деветнаестовековни грађански портрет. Портретисани је представљен у анфасу, у седећем положају, у фигури до колена. Одевен у тамно свештеничко одело, са свиленим, плавим појасом око струка, фигура Ивана Алексића ствара колористичку хармонију у односу са доминатним мркосивим тоновима на позадини слике. Међутим, лежерна импостација, раширене и опуштене руке и ноге и благи, загонетни осмех на свештениковом лицу откривају више од очекиване строге репрезентативности уобичајене за овакав тип портрета. Осим референци на друштвени положај и значај сликаревог брата, Стеван Алексић у портрет уноси посебан емотивни тон настојећи да пружи више од конкретног описа, нешто изван представљеног физичког обличја. Субјективизација приказа и интиман призвук карактеристични су за Алексићеве портрете блиских људи, а прецизна композиција и фотографски кадар говоре о виртуозности и мајсторству Алексићевог сликарског умећа. Овај портрет слика је репрезентативности с друге стране кулисе. Строги, академски манир који се очекује од портрета једног црквеног лица замењен је шармантним приказом Ивана Алексића који је, попут младог дендија скривеног иза свештеничке одежде, у интимном дијалогу са својим братом.

Иван Алексић (Арад, 16. октобар 1868. – Јаша Томић, 3. април 1938) се поред свештеничког позива бавио и сликарством као и његови деда, отац и брат, а опробао се и у писању. Најчешће су то били текстови везани за сликарство његовог брата Стевана, као и прикази црквених савременика који су документарног карактера. Најзначајније дело је свакако Монографија Модошке парохије коју је објавила Српска манастирска штампарија у Сремским Карловцима 1932. године. Међу сачуваним сликарским радовима приписаним Ивану Алексићу, познат је иконостас цркве у Моноштору (Румунија) из 1897. године, која је припадала Арадској жупанији. У неколико наврата поклонио је Музеју Матице српске укупно деветнаест радова. Најпре је 1934. поклонио дванаест цртежа Николе и Стевана Алексића, као и Константина Пантелића, и свој портрет који је урадио брат Стеван. Потом, 1937. године поклонио је Распеће Стевана Алексића и тестаментом 1938. године два своја уља на платну и две слике Николе Алексића, чиме је значајно обогатио уметничку колекцију Музеја Матице српске одоносно Галерије Матице српске.

Стеван Алексић
(Арад, 23. децембар 1876. – Јаша Томић, 2. новембар 1923)
Сликар Стеван Алексић је рођен у породици за коју се везује дугогодишња сликарска традиција – његов отац Душан и деда Никола Алексић бавили су се сликарством, што је морало оставити трага на његово дело. Прве уметничке поуке добио је од оца, након чега је отишао у Минхен. Најпре се 1895. године у сликарској школи Хајнриха Книра припремао за Сликарску академију коју је уписао у јесен 1896. године, а завршио је четири године касније у класи професора Николаса Гизиса. Студије је завршио захваљујући новчаној помоћи старијег брата Ивана и стипендије Матице српске. Године 1900, након очеве смрти, напустио је Минхен и у Дески крај Сегедина радио на иконостасу српске цркве који је започео његов отац. Потом се настанио код мајке у Араду и тамо је отворио сликарску школу. Од тада, па све до почетка Првог светског рата могу се пратити његови обимни радови у области црквеног сликарства. Поред појединачних икона и комплетних иконостаса најчешће је радио зидне слике у српским црквама и често је обнављао радове Николе Алексића. Војни рок је служио у Луговату 1903. године након чега се преселио у Модош (данас Јаша Томић), где је остао до краја живота. Радио је зидне слике српских цркава у Румунији: у Араду (1901), Темишвару (1902) и Чакову (1903). У Вуковару је 1903–1904. године сликао иконостас и зидну декорацију гробљанске капеле породице Пауновић, а 1904. године у Новом Саду свод обновљене Саборне цркве. Наредне године радио је зидне слике католичке цркве у Лукићеву и иконостас, зидове и сводове у српској цркви у Модошу. У Бешенову је 1906. сликао иконостас и зидну декорацију а 1908. је прихватио обиман посао да ослика зидове и сводове Преображењске цркве у Панчеву.

Ратне године је провео у Модошу бавећи се штафелајним сликарством. Сликао је иконе и портрете међу којима се истичу многобројни аутопортрети и популарне жанр-сцене из кафанског живота. У историји српске уметности Алексић је насликао највећи број аутопортрета (четрдесет и један) често их компонујући као жанр-сцене с крчмом као местом збивања, веселим друштвом и представом смрти која вреба у позадини слике. Његови аутопортрети су често праве студије карактера на којима се могу пратити промене лика, расположења и одевања као и стилски развој Алексићевог сликарства. Учествовао је на Јесењем салону у Будимпешти (1902), на Првој српској уметничкој изложби у Сомбору (1910), на IV југословенској уметничкој изложби у Београду (1912), на Изложби уметничког удружења у Сегедину (1917), а прву самосталну изложбу приредио је у Темишвару 1918. године. Имао је намеру да се после рата пресели у Београд, али је због све слабијег здравља одустао од тога. До краја живота вредно је радио, чак и слике монументалних формата. Данас се једна од највећих збирки слика Стевана Алексића налази у уметничком фонду Галерије Матице српске.

2018
2017
2016
2015
2014
2013

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно