У ФОКУСУ

Стеван Алексић
Аутопортрет у кафани, око 1904.
уље на платну, 77,6 × 79,7 cm

У новој години рубрику У фокусу започињемо сликом Стевана Алексића Аутопортрет у кафани која ће у оквиру гостујуће изложбе Српски модернизам 1880‒1950. из колекције Галерије Матице српске бити представљена у Народној галерији у Љубљани (29. јануар ‒ 3. мај 2020). Слика, настала на размеђи векова, представља један од примера нових тенденција које ће довести до појаве модернизма у српском сликарству..

Стварајући аутентична дела симболистичке поетике, Стеван Алексић је међу првима у српско сликарство увео идеје симболизма. Урадио је читаву серију аутопортрета типа memento mori, приказујући себе у кафанском миљеу. Један од првих је Аутопортрет у кафани из око 1904. године, и могло би се претпоставити да је послужио као прототип за наведени тип аутопортрета.

Уметник је приказао себе у кафани, свом омиљеном амбијенту, како седи за кафанским столом, док су пред њим, на згужваном чаршаву, с натуралистичком детаљношћу приказани боца вина, чаша, дуван и кутија шибица као нераздвојни инвентар тог опскурног амбијента. Из затамњене позадине помаљају се радознала лица, портрети Алексићевих модошких познаника, ученика или сарадника. Сликар насмејан, с чашом вина у руци, наздравља посматрачу, док му костур на ухо свира виолину. Фигура самртног свирача има улогу тумача морализаторске опомене о пролазности живота, али се на основу његовог, као и сликаревог осмеха, може закључити да се ова пролазност тумачи у претежно хедонистичком кључу − говори о узалудности, пролазности и трагичној илузорности људског живљења.

Ако се има у виду Алексићево школовање у Минхену извесно је да је на појаву ове теме утицало велико интересовање сликара симболистичког круга за проучавање сопственог лика. Сасвим слични модели аутопортрета, са симболиком пролазности живота, присутни су код Алексићевих савременика у Минхену − Арнолда Беклина и Ловиса Коринта. Алексићев Аутопортрет у кафани најсличнији је Беклиновом Аутопортрету и смрти с виолином из 1872. године, али је неизвесно да ли је Алексић имао прилике да га види.

Стеван Алексић, у српској историји уметности, припада сликарима који су често, у процесу самоиспитивања и аутобиографске интроспекције, приказивали животна расположења на сопственом лицу, транспонујући их ликовним средствима у разноврсне и промишљено грађене уметничке контексте. Његови аутопортрети, на којима прати свој лик од најраније младости па до пред крај живота, представљају једну од најобимнијих и најразноврснијих целина овог жанра у српској уметности.

 

Стеван Алексић
(Арад, 1876. ‒ Модош (данас Јаша Томић), 1923)

Стеван Алексић је рођен у породици за коју се везује дугогодишња сликарска традиција. Његов отац Душан и деда Никола Алексић бавили су се сликарством, што је морало оставити трага на његово дело. Прве уметничке поуке добио је од оца, након чега је отишао у Минхен. Најпре се у сликарској школи Хајнриха Книра 1895. године припремао за Сликарску академију коју је уписао у јесен 1896. године, а завршио је четири године касније у класи професора Николаса Гизиса. Студије је завршио захваљујући новчаној помоћи старијег брата Ивана и стипендији Матице српске. Године 1900, након очеве смрти, напустио је Минхен и у Дески крај Сегедина радио на иконостасу српске цркве који је започео његов отац. Потом, настанио се код мајке у Араду где је отворио сликарску школу. Од тада па све до почетка Првог светског рата могу се пратити његови обимни радови у области црквеног сликарства. Поред појединачних икона и комплетних иконостаса најчешће је радио зидне слике у српским црквама и често је обнављао радове свог деде Николе Алексића. Богат уметнички траг оставио је у црквама у Араду, Темишвару, Чакову, Новом Саду, Вуковару, Лукићеву, Модошу, Бешенову и Панчеву. Ратне године је провео у Модошу, где је остао до краја живота.

Учествовао је на Јесењем салону у Будимпешти 1902. године, на Првој српској уметничкој изложби у Сомбору, на Четвртој југословенској уметничкој изложби у Београду, на Изложби уметничког удружења у Сегедину 1917, а прву самосталну изложбу приредио је у Темишвару 1918. године.

Сликао је иконе и портрете међу којима се истичу многобројни аутопортрети и популарне жанр-сцене из кафанског живота. У историји српске уметности Алексић је насликао највећи број аутопортрета (41) често их компонујући као жанр-сцене. Његово стваралаштво инспирисано је тадашњим уметничким струјањима ‒ академским реализмом и сецесијом, али је истовремено обележено снажним личним печатом. Полазећи од реалистичког креда, био је паралелно заокупљен романтичарским и симболистичким темама, да би се пред крај живота опробао у самосвојном експресионистичком поступку.

.

 

2020
2019
2018
2017
2016
2015
2014
2013

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно