У ФОКУСУ

„У фокусу” за месец децембар 2018. године је слика Петра Добровића Покољ у Шапцу 1914. Слика је настала као омаж ремек-делу шпанског сликара Франсиска Гоје 3. мај 1808. Обе слике представљају сведочанство о страдању невиних жртава у ратовима, о изгубљеној етици, свести и савести. Уметникова ангажованост је заједнички именитељ за оба дела који их повезује и позиционира као модерни, критички приказ историјске композиције. Избором слике Покољ у Шапцу 1914. и подсећањем на Гојину слику која је оставила дубок траг на европску уметност као универзална представа ратних страдања, подржавамо 2018. као Годину европског културног наслеђа.

Петар Добровић
ПОКОЉ У ШАПЦУ 1914, 1918.
уље на платну, 90 × 111,5 cm

Повлачећи се 1914. године пред српским трупама након пораза у битки на Церу аустријска војска је пустошила села по Мачви. Иако је Петар Добровић године Првог светског рада проводио у Печују, политички активан и револуционарно настројен, био је упућен у трагична дешавања у отаџбини. Поред тога, његов лични губитак, погибија брата Ђорђа, несумњиво је допринео да овековечи призор ратних дешавања. О посебној важности за уметника и симболици ове слике говори и чињеница да је Покољ у Шапцу 1914. једина сачувана слика историјске тематике у Добровићевом опусу. Слика је позната и под називима Наше мучеништво и Шабачки мученици.

Начин на који је слика компонована указује на дело шпанског уметника Франсиска Гоје (1746–1828) 3. мај 1808. као на несумњив подстицај и инспирацију Петру Добровићу. На платну је Гоја овековечио одмазду Наполеонових трупа над мадридским становништвом због страдања француских војника у побуни против успостављања француске власти у Шпанији. Слика 3. мај 1808. постала је у модерном свету слика рата као анонимног убијања.

Може се претпоставити да је Добровићу, после школовања на Ликовној академији у Будимпешти и дужег стручног боравка у Паризу, била добро позната Гојина слика. Централна фигура страдалника раширених руку у пози распетог Христа, група војника, уплашени сапатници, хаотична група оних који тек чекају погубљење и испреплетена тела страдалих у првом плану блиско кореспондирају с концептом бесмисленог жртвовања са Гојине слике. На левој страни слике Покољ у Шапцу 1914. приказан је стрељачки вод у тренутку пуцања, постројен у линији, с ногама у раскораку, и низом пушака уперених ка истом циљу. У позадини је фигура коњаника подигнуте руке која асоцира на представе Светог Ђорђа, спаситеља који ће избавити српски народ. С намером да појача снагу експресије Добровић се, као и Гоја, одлучује за ноћни амбијент с тек надолазећим свитањем. Монохромију бочних група разбијају колористички наглашене централне фигуре: белина кошуље страдалника, плава хаљина жене која моли и црвена хаљина жене поред ње. Извор светлости на слици своди се тек на прасак оружја – бели одблесак који окружује врхове пушчаних цеви.

Савремена ликовна критика правовремено је уочила значај ове слике, посебно је истичући у критичким приказима. Тодор Манојловић, књижевни и ликовни критичар, 1920. године у часопису Мисао оцењује слику следећим речима: „У тој драматичној стопљености душевног са природним, свеснога са несвесним, лежи главна и најотменија драж те грандиозне хисторијске слике, какву је, досада српски сликар још није насликао”.  

Петар Добровић (Печуј, 14. јануар 1890. – Београд, 27. јануар 1942) је у родном Печују завршио основну школу и цистерцитску гимназију. Похађао је скулпторски одсек Занатско-уметничке школе у Будумпешти (1907–1908), након чега је студирао сликарство на будимпештанској Ликовној академији (1909‒1912). Године 1918. учествовао је у побуни Шестог пешадијског пука у Печују, због чега је и ухапшен. У време капитулације Аустро-Угарске успео је да побегне из затвора и отишао прво у Нови Сад, а потом у Париз где је 1919. године учествовао на Изложби југословенских уметника. Неколико пута боравио је у Паризу (1912–1914, 1919, 1926–1930) на студијским усавршавањима. Редовно је посећивао изложбе и писао критике за париске и немачке новине. Прву самосталну изложбу имао је 1912. године у Печују, а 1913. је учествовао у раду уметничке колоније у Кечкемету. Самосталне изложбе у Загребу и Новом Саду имао је 1919. Исте године се вратио у Печуј где је изабран за председника српско-мађарске Барањско-Бајске републике. Пропаст те идеје натерала га је да напусти Мађарску и дође у Нови Сад, где се запослио као наставник цртања у Гимназији, а потом се 1921. године трајно настанио у Београду. Предавао је на Уметничкој школи у Београду између 1923. и 1925. године, а 1937. је изабран за професора Уметничке академије. На Коларчевом народном универзитету је 1934. године основао и водио вечерњи течај фигуралног цртања. Један је од оснивача уметничке групе „Облик” (1926). Сликао је с Миланом Коњовићем у Француској (1927), с Миленком Шербаном и Иваном Табаковићем на Фрушкој гори (1932). Лета је проводио у Далмацији, на Хвару и у Дубровнику, где је настао низ композиција, портрета и пејзажа у акварелу и уљу. Током живота имао је 24 самосталне изложбе, и излагао је на групним изложбама југословенских уметника у Лондону, Хагу, Ротердаму и Амстердаму. 

На пештанској Ликовној академији стекао је одлично цртачко знање. Био је фигурални сликар и остао је познат по пејзажима и портретима. По сопственом исказу био је ,,објективан историчар свог времена”. Иако је мењао начине приступа и изражавања, своја дела је заснивао на класичним композиционим решењима (током боравка у Печују и Паризу копирао је дела старих мајстора). Сматрао је да је цртеж носилац форме и идеје, да колорит даје расположење и емотивност, а да је крајњи облик њихова синтеза. У раним годинама прошао је кроз импресионистичку и кубистичку фазу. После боравка на медитеранском приморју расветлио је палету да би у четвртој деценији XX века до пуног изражаја дошле блистава светлост и веома упечатљив колорит. За собом је оставио обиман уметнички опус. Супруга Олга и син Ђорђе Добровић поклонили су граду Београду легат који је изложен у Галерији Петра Добровића, отвореној за јавност 1974. године. У Галерији Матице српске се налази 62 дела овог уметника, углавном уља на платну и цртежа, а у сталној поставци уметности ХХ века „Модернизми – континуитети и сучељавања” изложене су Добровићеве слике Невен цвеће (1929) и Једрилице у луци (1935).

2018
2017
2016
2015
2014
2013

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно