У ФОКУСУ

Ана Бешлић
ТОРЗО, 1954.
мермер, 53,5 cm

„У фокусу“ за месец март 2017. године је скулптура Торзо Ане Бешлић, вајарке која је током друге половине педесетих година ХХ века у тадашњој југословенској скулптури подстакла идеје о слободној пластичкој форми.

Ана Бешлић
ТОРЗО, 1954.
мермер, 53,5 cm

Уметничка радозналост и модеран сензибилитет навели су Ану Бешлић да трагање за властитим уметничким изразом усмери изван традиционалних токова. Њено напуштање представљачког приступа и окретање могућностима чистог облика какве пружа модерна скулптура било је подстакнуто у Мајсторској радионици Томе Росандића у којој је била сарадник од 1950. до 1955. године. Нарочит утисак на уметницу оставила је стручна екскурзија у Париз 1952. године на чега упућује њена изјава да је после једнообразности социјалистичког реализма тамо открила „мноштво могућности неслућених, необичних, чак несхватљивих.”
Упознавање са тада актуелним светским уметничким токовима и спознаја другачијег односа према скулптури мотивисали су Ану Бешлић да у скулптури Торзо и другим радовима који су настали у првој половини педесетих година ХХ века, почне озбиљније да се бави проблемом аутономије скулпторског облика. Скулптура Торзо представља последњу станицу ка потпуном осамостаљивању пластичке форме од њене повезаности са облицима из природе и показује намеру уметнице да радикалном редукцијом дође до асоцијативног и апстрактног уметничког дела. Она жели да своју скулптуру „ослободи” тематских оптерећења и илустративности како би садржај био изражен чисто ликовним средствима. Форма би сама по себи требала да има своје оправдање и унутрашњи закон уместо да имитира облике који постоје у природи.  
Иако назив скулптуре Торзо још увек упућује на конкретан природни облик као што је људско тело, оно је овде упрошћено и синтетизовано до крајњих граница надилазећи уобичајену миметичност. У скулпторским облицима је очувана извесна сличност са телом жене, али не у смислу дословне пластичне представе, већ као алудирање на контуре и анатомску поставку женског торза.
Овај период у стваралаштву Ане Бешлић познат је под називом виталистички модернизам. Појам виталности се у овом случају не односи на виталност живота, покрет и физичку акцију већ подразумева да одређено дело у себи може садржати набијену енергију и свој властити живот независно од предмета који представља. Скулптура Торзо ту виталност постиже својом једноставношћу, глаткоћом, чулношћу и посебним сензибилитетом.

Ана Бешлић (салаш Шара пустара, околина Бајмока, 16. март 1912. – Београд, 26. јануар 2008) је основну школу завршила у Бајмоку, док је средњу школу похађала у Загребу, Грацу и Бечу. У овом периоду почело је њено упознавање са књижевношћу, позориштем, историјом уметности и архитектуром. Ипак, њена личност се најпотпуније испољила у вајарству. Почеци скулпторске делатности Ане Бешлић могу се пратити од 1930. године када је први пут дошла у контакт са глином и извајала прву скулптуру, Портрет оца, која је нажалост уништена у Другом светском рату.  
Године 1937. преселила се у Београд где је уписала Академију ликовних уметности коју је завршила 1947. године. Потом се од 1950. до 1955. године усавршавала на специјалистичким студијама у Мајсторској радионици Томе Росандића. Први пут је јавно излагала 1951. године на изложби Савеза ликовних уметника ФНРЈ у Љубљани, а прву самосталну изложбу имала је у Суботици 1954. године.
Полазећи од хуманистичког принципа у скулптури, дело Ане Бешлић је најпре било под снажним утицајем скулпторског интимизма, а потом и социјалистичког реализма. Током рада у Мајсторској радионици Томе Росандића а под утицајем модерне скулптуре и дела Константина Бранкусија, Жана Арпа и Хенри Мура ова уметница је полако напуштала миметичност, мада никада није отишла у потпуну апстракцију. Бавила се асоцијативном и виталистичком скулптуром радећи у гипсу, бронзи, камену, дрвету и касније у полиестеру.
Ана Бешлић је сарађивала са групом „Простор 8“ чији циљ је био извођење скулптуре у сложеним архитектонским и отвореним просторима. Радила је јавне споменике и галеријске скулптуре. Излагала је на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству, али првенствено на изложбама југословенске савремене уметности. Стваралаштво Ане Бешлић је више пута награђивано. Добитник је награда за: Споменик жртвама у Крагујевцу (1954), Споменик жртвама фашизма у Јајинцима (1958), Споменик НОБ˗а на Бубњу код Ниша (1959) и за споменик Прозивка у Суботици (1973). Такође, добитник је Награде 14. октобарског Салона за скулптуру у Београду 1979. године и Октобарске награде Београда 1983.
Поред скулптуре Торзо која је 1957. године откупљена од Ане Бешлић, у Галерији Матице српске се налазе још четири њена рада која је уметница поклонила Галерији 2000. године.

2017
2016
2015
2014
2013

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно