У ФОКУСУ

Ђорђе Јовановић
Мирис пролећа, 1902.
бронза, 75 × 31 × 34 cm

Уметничка дела која представљамо кроз рубрику „У фокусу“ од прошлог месеца бира наша публика. Посетиоци имају прилику да „виртуелно завире“ у колекцију Галерије и одаберу она дела која су њима значајна и о којима би желели да сазнају више. За април смо понудили три уметничка дела која у себи носе асоцијације на пролеће. Посетиоци на Фејсбук и Инстаграм страници Галерије Матице српске су од три дела: Мирис пролећа Ђорђа Јовановића (1902), Пролећно цвеће Миливоја Николајевића (1940) и Пролеће II Лазара Вујаклије (1963) изабрали скулптуру Ђоке Јовановића.

У српској уметности скулптура доживљава своју пуну афирмацију тек крајем XIX и почетком XX века, захваљујући појави и деловању првих школованих вајара: Ђорђа Јовановића, Петра Убавкића и Симеона Роксандића. Они су донели модерност и превагу профане тематике, фигуралност, пуноћу форми, стилско усаглашавање с актуелним естетичким и програмским усмерењима у светској уметности.

Обликовање нагог људског тела и разноврсне могућности његовог приказивања у различитим материјалима, одувек су представљале  велики изазов за уметнике. У богатом опусу Ђорђа Јовановића акт је  био честа тема. Изазови представљања лепоте људског обличја навели су га да се огледа у тродимензионалном обликовању нагог људског тела. Поред многобројних јавних споменика, владарских портрета и биста, Јовановић је извео неколико алегоријских представа у форми нагог женског тела: Мирис пролећа, Воће, Одмор, Сава, Београдска ружа, Мирис ружа само су неке од њих.

Мирис пролећа из 1902. године, иако најраније, дело је изузетне вредности које указује на Јовановићеву спретност али и емотивност у  представљању нагог женског тела. Лепота и склад пропорција људског тела били су циљ којем је тежио у представи акта, а тема је била само повод за уметнички подухват.

Томе у прилог иде и оцена Павла Лагарића, критичара који се дивио Мирису пролећа и Мирису ружа, јер је у њима Ђорђе Јовановић потврдио да има „отмен укус и озбиљно техничко знање”, пружајући модерном човеку оно што му је најближе и најсимпатичније, „а то је раскошна женска лепота и драж женског тела”. Лагарић даље пише: „Признато место заслужио је не као вајар споменика, него као вајар лепог женског тела. Ма колико је добар портретиста са главама у којима има живота, ипак, када се оне скину, остаје чивилук са разноврсним оделом. Зато је у приказу женског тела интимнији, топлији и сензибилнији, ту је трубадур жена, вајар сањалица.”

 

Ђорђе  Јовановић
(Нови Сад, 1861. – Београд, 1953)
Гимназијско школовање започео је у Београду, да би га наставио у Пожаревцу по мајчиној жељи, али га је прекинуо услед српско-турског рата 1876. Тек 1879. године наставио је школовање у Реалци, угледној београдској школи, где је и матурирао 1882. Пре него што ће уписати Технички факултет, Јовановић одлази у Минхен, а потом у школу за дрворез у Партенкирхену где након пет месеци заслужује сведочанство и враћа се у Београд. Већ после завршене прве године технике добија стипендију и одлази на Академију у Беч, да би одатле 1885. наставио школовање на Академији у Минхену, а потом у Паризу, где је дипломирао 1890. године. Све до 1902. године живот Ђоке Јовановића одвија се између Минхена, Париза и Београда. Ове велике раздаљине Јовановић је често прелазио и бициклом, као пасионирани бициклиста прелазио је пола Европе, успут обилазећи велике градове и музеје. Прву монументалну скулптуру Јосифа Панчића израдио је 1891. године и по доласку у Београд изложио је у Грађанској касини са још неколико мањих радова што је уједно била и прва вајарска изложба у Београду. Заједно са нешто старијим Петром Убавкићем, Јовановић се сматра у историји уметности као утемељивач вајарства у Србији. Његова вајарска делатност везана је и за прва излагања на међународним изложбама: Париз, Петроград, Лондон, Рим, Лион, Женева. Први пут је излагао на светској изложби у Паризу 1889, и добио бронзану медаљу, а потом и 1900. године када је на Светској изложби у Паризу добио златну медаљу.

Један је од оснивача уметничке групе „Лада“ (1904), Уметничко-занатске школе у Београду (1905) и Удружења ликовних уметника (1919). Постао је члан Српске краљевске академије 1920. године.

Јовановић је по свом уметничком убеђењу био реалиста и његов однос према вајарству био је академизован кроз јасно одређене елементе класицизма, романтизма, натурализма и веризма, а у уметничком изразу био је склон идеализацији и патетици. У српском вајарству развио је скоро све врсте вајарског жанра камерне пластике и јавне споменичке скулптуре.

2020
2019
2018
2017
2016
2015
2014
2013

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно