У ФОКУСУ

„У фокусу“ за јануар 2019. године је аутопортрет сликарке Данице Јовановић, настао 1914. године, исте године кад је двадесетосмогодишња сликарка трагично страдала међу првим жртвама Великог рата. Прошло је 133 године од сликаркиног рођења, 105 година од њене смрти и 100 година од завршетка Великог рата. Бројеви само подсећају на пролазност, а оно што остаје јесте вечно млад лик Данице Јовановић на овом аутопортрету. Европски омладински форум прогласио је Нови Сад за европску престоницу младих за 2019. годину, због чега овогодишњу рубрику „У фокусу” посвећујемо младима

Даница Јовановић
АУТОПОРТРЕТ, 1914.
уље на картону, 54 × 39 cm
Стална поставка XX века   

Након школовања у Минхену Даница Јовановић се 1914. године вратила у родну Бешку. Била је то преломна година. Тренутак преиспитивања сопствене позиције, жеља, надања, а Аутопортрет визуализација је Даничиних солилоквија у којима је, понирућу у властиту суштину, креирала сликарску идеологију младе уметнице спремне за велики свет креативног стварања. Аутопортрети као жанр укази су сликарског понирања у суштину, али и искази друштвених, родних и професионалних улога у епохи у којој настају, јер сопство је друштвена конструкција настала у процесу социјализације, у интеракцији са другима. У том смислу, сликаркина самосвест, чврст лик, закопчана бела кошуља и кравата говоре о њеној стабилној и одлучној мисији да у мушком свету и мушком послу постане сликар(ка). Чврстину визуелне реторике ремети Даничин забринут поглед и експресиван гест киста. Ратне околности, али и повратак у домовину након школовања очите су бриге младе жене несвесно уткане у фактуру бојених површина.

Тренутак у којем сликарка посматра свој одраз у огледалу, тренутак је интимног дијалога са собом, а поглед усмерен ка одразу, који у том тренутку постаје неко други, тихим гласом говори о недоумицама и чежњама у младом човеку. У тренутку када се артифицијелна слика у огледалу отелотвори на платну, поглед дословно постаје усмерен ка Другом ‒ ка посматрачу, упуштајући се у вечни дијалог са непознатим. У овом немом дијалогу Даница Јовановић говори увек о једној истој ствари – о стабилности, храбрости, ишчекивању ... о младости!

Даница Јовановић (Бешка, 4. јануар 1886. – Петроварадин, 12. септембар 1914) рођена је као најмлађе од петоро деце Крсте и Милеве Јовановић. Већ као дете показивала је сликарске склоности и сваку прилику је користила за цртање и сликање. Упркос неразумевању родитеља за њене уметничке склоности, уписала је Вишу српску девојачку школу у Новом Саду, у којој је постојала настава цртања. Сликарство је учила на Уметничко-занатској школи у Београду код Бете Вукановић од 1907. до 1909. године. Школовање је наставила на Женској сликарској академији у Минхену, где је боравила од 1909. до 1914. године. Током студија постала је чланица Српског академског друштва „Србадија”, и Женског уметничког удружења у Минхену. Непосредно пред почетак Првог светског рата вратила се у родну Бешку, где је ухапшена 10. септембра од стране аустријских војних власти и заједно са двадесет петоро Бешчана одведена у Петроварадин, где је стрељана 12. септембра 1914. године.

Од њеног сликарског опуса сачувани су цртежи и уља на платну и картону. Радила је портрете, актове, пејзаже, мртве природе, сцене са националним мотивима. Њено сликарство експресивног потеза, склоно интензивном и богатом колориту, а повремено и симболистичким темама, оријентисано је пре свега на исказивање родне и националне еманципације. У колекцији Галерије Матице српске налазе се осамдесет и три рада Данице Јовановић, чему је у значајној мери допринео поклон Ангелине и др Милана Груловића из Новог Сада, који су Галерији 2013. године уз документарни материјал о уметници поклонили и осамнаест слика међу којима је и Аутопортрет Данице Јовановић који можете погледати у сталној поставци уметности ХХ века Модернизми – континуитети и сучељавања.

2018
2017
2016
2015
2014
2013

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно