У ФОКУСУ

Ово чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће […] једно је од одредница моје животне концепције […]. То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу, али баш зато не желим да живим бедно.
7. октобар 1953.

Урош Предић
АНИЦА САВИЋ, кћерка др Милана Савића, 1898
.
уље на платну, 65,8 × 53,3 cm
Стална поставка уметности XIX века

Овим речима, пре 66 година, Аница Савић-Ребац (Нови Сад, 1892 ‒ Београд, 1953) опростила се од оних које воли, од средине која није умела да препозна вредности њеног духа, од покушаја да у мушком свету покаже да је и она филозоф, хелениста, књижевник. Опростила се од живота. Ко је била Аница Савић-Ребац и зашто смо изабрали да говоримо о портрету шестогодишње Анице, рад Уроша Предића, прочитајте у овомесечној рубрици „У фокусу”.

На љупком портрету изведеном у препознатљивом Предићевом духу препуном ведрине и неке необичне животности, приказана је девојчица кратке косе, румених образа, са осмехом на лицу. Одевена је у оловно белу хаљину и жакет са широком крагном, чија се седефна текстура лепо уклапа са белином девојчициног лица. Изгледа попут малог арлекина у измаглици неког метафизичког, имагираног дечјег света у којем разиграност дочарава широки црвени појас око струка.

На портрету је шестогодишња Аница Савић, кћерка Милана Савића, секретара Матице српске, и његове супруге Јулијане Савић, рођене Давидовац. Као породични пријатељ Предић је имао прилику да портретише малу Аницу која је одрастала у друштву Лазе Костића, Јована Јовановића Змаја, Симе Матавуља, који су посећивали породичну кућу Савића у улици Светозара Милетића 13 у Новом Саду. Аница је још од раног детињства говорила енглески, немачки и француски, а само седам година након настанка овог портрета, са тринаест година објавила је свој први превод ‒ поему Манфред Џорџа Гордона Бајрона. Потом су уследиле и прве песме у часопису Бранково коло. Читала је у оригиналу античке писце и већ се у најранијем детињству заинтересовала за свет хеленске књижевности и културе што ће јој остати животна, књижевна и научна преокупација. Била је најобразованија жена свог времена у Србији. Студирала је класичну филологију у Бечу, а потом наставила студије на Филозофском факултету у Београду, на којем је и докторирала 1932. године са темом „Претплатонска еротологија”. Примљена је на Филозофски факултет као професорка тек 1946. године, али уз велико противљење чланова Универзитета и игнорисање Аничиног дотадашњег рада и успеха. Пред Други светски Дени Сора, англо-француски научник и писац, уврстио је Савићеву у једну „од двадесет најумнијих људи свог времена који би могли спасити цивилизацију”.

Љубав између Анице Савић и Хасана Ребца, службеника Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и члана Књижевног савета Матице српске, изазивала је бројне коментаре новосадске и београдске вароши. За средину непојмљив склоп хришћанке из угледне породице и једног муслимана, био је повод бројних градских прича. Њихов однос био је пун љубави, разумевања и подршке и поред различитих политичких, националних и верских предрасуда средине. Након Хасанове смрти Аница је неколико пута покушала да себи одузме живот, да би то учинила 7. октобра 1953. године у свом стану у Цариградској 8 у Београду. Њен пријатељ Станислав Винавер записао је да је Аница заступала идеју да „из живота треба отићи благовремено”, што је због љубави и учинила. Своје писање заувек је завршила реченицом „Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и аутономно”.

Урош Предић (Орловат, 7. децембар 1857. – Београд, 11. фебруар 1953), сликар, академик, почасни члан Матице српске, студирао је сликарство на Академији ликовних уметности у Бечу (1876‒1880) у класи професора Кристијана Грипенкерла, истакнутог бечког сликара. Био је стипендиста Матице српске (1877‒1883), а 1879. године добио је награду барона Гундла за најбољи студентски рад у уљу за слику Надурена девојчица. Након дипломирања, две године је провeo као сарадник у приватном атељеу Кристијана Грипенкерла, а од 1883. до 1885. године радио је као његов асистент на Академији. У родни Орловат се вратио 1885. године, а 1909. године се преселио у Београд и ту остао до краја живота. Често је долазио у Нови Сад јер су га сликарски послови везивали за Матицу српску. Позиван је много пута да изради портрете Матичиних часника и добротвора, а радио је и нацрте за корице књига, календаре и дипломе. У свечаној сали Матице Српске изложени су његови портрети Георгија Магарашевића, Антонија Хаџића, Лазе Костића, др Милана Савића и других. Године 1927. изабран је за почасног члана Матице српске а касније за почасног председника Одбора Музеја Матице српске. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1909. а за редовног 1910. године. Прву самосталну изложбу имао је 1888. године у Београду. Један је од оснивача уметничких удружења „Лада” (1904) чији је био дугогодишњи председник, и Удружења ликовних уметника у Београду (1919) и његов први председник.

На бечкој Академији ликовних уметности, где је неуморно сликао и правио скице, прихватио је неприкосновени бечки академизам. Управо захваљујући стилу „академског реализма” стекао је афирмацију и признање у српској историји уметности. У његовом изузетно богатом сликарском опусу налазе се портрети, жанр-сцене, религиозне и историјске композиције. Радио је иконостасе за цркву у Новом Бечеју, православну цркву у Орловату, Преображенску цркву у Панчеву и многе друге. Посебан квалитет у уметничком раду представља цртеж, што се уочава у његовим сачуваним блоковима за скицирање. Током дугог стваралачког живота остао је веран академским правилима, истицању цртежа и јасноће композиције, одолевајући тежњама савременог сликарства.

 

2019
2018
2017
2016
2015
2014
2013

Информације

Стална поставка

Музејска продавница

Актуелно