Недавно смо у врту Галерије Матице српске представили књигу, новосадски роман Ласла Блашковића под називом „Царинска улица у Новом Саду“. Као орловска крила на цреповима некадашње Гилмингове зграде, била нам је озрачје слика Богдана Шупута под истим називом из 1937. године. Чули смо тада на којим адресама је сликар дисао, цртао и сликао. Дело и судбина сликара Богдана Шупута послужили су књижевнику Ласлу Блашковићу да умрежи времена од тридесетих година XX века до данашњих дана. Адресе становања познатог сликара заправо су топоними Шупутове али и Блашковићеве потраге за сопственим идентитетом. Заједно са Блашковићевим, Шупутове адресе су умножиле лица Новог Сада који је обухватао неколико времена у исти мах.
Онако, како је само у књижевности могуће, пред нама су се указале судбине и карактери градских житеља, у светлу пишчевог многоструког исповедничког искуства. Јединственост човековог лутања обележена је улицом која означава контролисани прелазак на другу страну. Богдан Шупут сликао је ову улицу са спрата зграде која је опстајала до пре десетак година као једина спратница у околини, изузев зграде коју је сликао – данашњу зграду Катастра, чији импозантни угао на Шупутовој слици не видимо.
Данашња улица Васе Пелагића је на његовој слици благо уздигнута према Јеврејској. У бело окречена приземна трговачка зграда – смештена близу места златног пресека платна – даје нам утисак концентрисане светлости ужурбаног протока живота. Покрај ње чека коњска запрега или фијакер, свеједно. Смакнути су сасвим довољно како би осветлили маслинасто зелени траг сликареве палете. Све осим уличног пута је колористички озвучено. Топли тонови оранжа с десне стране као да се довикују са розо црвеним од преко пута.
Размакнута Царинска улица место је градског раскршћа у којој су као у романима постављени протагонисти, ситни пролазници које је сликар из визуре птице са прозора зграде које више нема, тумачио четком за сва времена. Није толико ужурбана Царинска улица на Шупутовом платну. Више је трома у каљавом знаку под точковима кола са стојећом фигуром у мајици на штрафте, насупрот фењеру под чијим светлом корача дама са зеленим шеширом. С друге стране улице, једнако потезима Шупутове немирне али прецизне четке губе се силуете другарица у топлим тоновима. Забат Царинарнице избељен је и благо запрљан сивилом кога је Шупут и на небо уградио смирујући тензију сликарске природе у вечитом сукобу светла и таме. Није сликар предвидео сопствену смрт сликајући лобање са сајловачког налазишта, две године касније, 1939, године. Оне су му баш као и град, послужиле за патинирање унутарњих сумњи у бескрајно даровитом видокругу стваралачке снаге.
Рефлексија густог уљаног наноса боје у којој назиремо апстраховане детаље китњасте пластике дограђених приземних зграда под забатом и куполом „оцарињених“ животних путева, води нас све одреда у градове у којима мењамо адресе али наше судбине никако.
Данило Вуксановић
