Деветнаести век је изнедрио велике историјске и културне промене у Европи. Балкан се полако ослобађа Османске власти, док свуда у Европи цветају научна достигнућа, просвећеност и нове уметничке идеје. Средина века била је прекретница за буђење модернизма и модернистичких покрета. Година 1864. обележена је рођењем Анрија де Тулуз-Лотрека и Јохана Штрауса. Такође, у овој години умире Вук Стефановић Караџић, а Матица српска се сели из Пеште у Нови Сад.
Иницијална идеја о Матичином пресељењу јавља се још 1842. године. Промишљену могућност пресељења Матице српске из Пеште, поред руководилаца, подржао је и Јосиф Рајачић, тадашњи карловачки митрополит. Рајачић идеју о пресељењу Матице подупире ставом да су Карловци, али и Нови Сад, складно место њеног новог усидрења. Спрам визије трансформисања Карловаца као духовног, културног, али и политичког центра Срба у Угарској, ова одлука бива донесена. Словачке националне новине писале су да је Нови Сад најпогоднији центар за Матичино пресељење рекавши да је „Нови Сад, по природи ствари, предодређен за већу делотворност на националном плану. /…/ Овде је центар из којег могу да се ефикасно распростиру и шире литература и узлети народности, по читавој Бачкој, Бекешу, Срему и Банату“.
С пролећа 1864. године завршени су припремни послови за пресељење Матице српске из Пеште у Нови Сад. Потврђена је сеоба институције Статутом, тзв. Милетићевим уставом, који бива на снази све до 1920. године, а покретна имовина преносила се речним путем. Занимљиво, Дунав као топоним, поред своје географске функције вршио је и битну културну и историјску функцију, спајавши српску културу са актуелним токовима у западној Европи. Преко реке, Матичина колекција бесплатно је пренета захваљујући великодушном гесту Јована Форовића, власника паробродског друштва Слога и напредак из Великог Бечкерека (данашњег Зрењанина). За спровођење сеобе, преко сређивања, пописивања и паковања Матичине имовине за транспорт, старали су се Антоније Хаџић, Јован Јовановић Змај, Јован Трифуновић и Тим Јосифовић. Дочекивање Матице српске у Нови Сад, тада проглашен Српском Атином, обележено је свечансти у дому Платона Атанацковића, тадашњег владике и поновног председника Матице српске.
Закључно, требало би приметити колико догађај пресељења Матичине задужбине и саме институције у Нови Сад, као центар културног живота, бива преломна тачка будућег рада Матице српске, али и читаве српске културе. Симболично, мотив сеобе у српској историји обележава, на свој начин, кључни отисак. Преко сеобе Срба 1690. и 1740. године, када је српски народ мигрирао на северне делове који су били под влашћу Аустроугарске монархије, све до Матичиног пресељења – готово архетипског мотива прелажења са једног места на друго, обликује се, мења али повратно велича културни и национални идентитет.
Горан Вујков, дипл. филозоф
