Историја прошлог века памти се као најдинамичнији период у модерној историји. Присетимо се да је рани двадесети век изнедрио прегршт историјских новина, преко уметности, напретка науке, моде, пораста глобалне производње и слично. Са друге стране цивилизацијских тековина, догодили су се велики ужаси који преплављују Европу. Година 1933. упамћена је по успону нацистичке Немачке, која је вршила агресију широм Европе.
Иста година, али и читав период четврте деценије прошлог века, бива фрагмент наде који се у тами појављује, обележен значајним тренутком за српску културу. Поменута година датум је отварања Музеја Матице српске за јавност, као доказ тријумфа српске уметности и културе. У периоду између два светска рата рад Матице српске развијао се у потпуно измењеним условима насталим уласком Војводине у нову државну заједницу. Десетак година касније, на основу новоформираног Просветног одсека, Матица је упутила захтев Одељењу за уметности Министарства Краљевине СХС да призна јавност рада Музеја, Архива и Библиотеке. Као што је речено у захтеву, „многи споменици културе прошлости се уништавају, само зато што Војводина нема свој музеј или архив.“ Новим Уставом из 1923. године Матица српска је своју делатност усмерила на науку, књижевност и уметност. Увиђајући потребу озваничења музеја за Војводину, Матичин Летопис је 1926. донео чланак – предлог Станоја Станојевића под називом Војвођански музеј. Иницијатива о отварању музеја за јавност је трајала десетак година. Највећи проблем за формирање такве установе подразумевали су простор, људи и неопходан новац. Стога су приватне и сличне иницијативе појединаца увек биле корисне, а уродиле су плодом тек 1933. године када је уз подршку шире јавности коначно отворен Музеј Матице српске.
Књижевник Вељко Петровић настојао је да отвори изложбу најбољих дела из Матичине Галерије слика, као и нека из приватних колекција широм Војводине. Његова жеља је била да прикаже континуитет српске уметности у Војводини после Велике сеобе, јер је ово поднебље постало, како наглашава, „духовни, па и уметнички центар целог Српства“. Изложба је сажимала дела једних од најбитнијих радова уметника Теодора Крачуна, Константина Данила, Димитрија Аврамовића, Катарине Ивановић, Ђуре Јакшића и многих других. Овим поступком Петровић је започео ново поље истраживања рада у музеологији, отворивши колекцију слика по први пут јавности. Овај догађај био је значајан тренутак за Галерију Матице српске и српску музејску праксу уопште, због ког се откривају готово до тада непозната сликарска имена, а Велика сеоба Срба се означава као почетак нове епохе историје српске уметности.
Економска криза која је захватила тридесете године онемогућила је да се колекција отвори за публику раније. Фрања Малин је 1932. обновио идеју о озваничењу Музеја у чијем саставу би требало да буду обухваћени Библиотека, Архив и Галерија слика. Одлука о оснивању Музеја донета је 30. марта 1933. године. У свом реферату, Малин истиче разлоге оснивања музеја који ће „доказати активност и виталност Матице српске, вршити корисну улогу у животу нашег народа, дефинисати музејску делатност и Матици осигурати сталну припомоћ града, бановине и државе“. Исте године 9. јула, Музеј бива отворен за јавност.
Пар дана касније, Фрања Малин је упутио писмо познатим војвођанским уметницима с молбом да уступе Музеју по један свој рад за галерију савремених југословенских сликара и вајара. Писма су упућена Паји Јовановићу, Урошу Предићу, Ђорђу Јовановићу, Петру Добровићу, Милану Коњовићу, Ивану Радовићу, Сави Шумановићу, Миленку Шербану и многим другим. Прва стална поставка Музеја отворена је за јавност у згради Марије Трандафил. Колекција је обухватала сакупљена дела српског сликарства и скулптуре, ретке примерке књига, дипломе, печате и фотографије које се односе на историју Матице српске. Поред 14 уређених просторија, израђена је табла за Музеј.
Занимљиво, није пропуштена прилика да се истакну портрети Матичиних оснивача, часника и добротвора изложени у свечаној сали, као и слике млађих аутора у пословним просторијама. Музеј је био отворен свакодневно један сат (од 11.00 до 12.00 сати), а за странце током целог дана. Интересантно је да су слике постављене густо, због богате колекције, у два реда, док су скулптуре са постаментима биле између или испред слика. Сам чин свечаног отварања Музеја имао је јак одјек у јавности те су поклони пристизали готово свакодневно.
Велики Матичари, добротвори српске културе мењали су своје функције у раду Матице, те је у години отварања за јавност за почасног председника Музејског одбора био изабран Јован Јоца Вујић из Сенте, угледни колекционар уметничких старина и дугогодишњи члан Матице. Године 1935. уместо Вујића, за доживотног почасног председника Музејског одбора изабран је уметник Урош Предић. Овим гестом Матица истиче захвалност Предићу за своје залагање за српску културу, нагласивши да је то „само један мали део дужног признања и захвалности за велике заслуге овог нашег великог Војвођанина, који је цео свој живот посветио највишим идеалима – Лепоти и Уметности.“
Након избијања Другог светског рата, Музеј је подразумевано успорио са радом, а Малин наводи „да је требало много труда, материјалних напора и пожртвованости да се оствари оно што је био само далеки сан оснивача Музеја Матице српске“, притом нагласивши да се Музеј „још увек налази у детињству“
О томе и сведочи дуга традиција Галерије Матице српске. Данас, након 175 година рада Галерије, испраћени су бројни токови и достигнућа који отелотворују изворну идеју Матице, а која се провлачи од Саве Текелије, првог и доживотног управника Матице српске, преко Малина до данас. Тим поводом, симболично, Галерија ове године слави јубиларну 175. годину свог постојања коју ће красити монументална изложба „Урош Предић. Живот посвећен лепоти и уметности“.
Горан Вујков, дипл. филозоф
