Данас говоримо о још једној у низу значајних година за рад Галерије Матице српске. Годину 1958. обележавамо као годину адаптације зграде бивше Продуктне берзе, чему је следило свечано отварање сталне поставке.
Зграда Марије Трандафил, у којој се Матица српска налазила још од времена свог стогодишњег јубилеја, иако је релативно велика и пространа, ни после исељења Војвођанског музеја 1953. године није била довољна за њен даљи рад и развој. Због тога је одлучено да се зграда адаптира за потребе Матице српске, Библиотеке Матице српске и Издавачког предузећа Матице српске, а да се за Галерију затражи одговарајућа посебна зграда у центру града. Године 1954. Матица је за Галерију добила од Града Новог Сада зграду бивше Продуктне берзе на тадашњем Тргу пролетерских бригада (раније Трг Кнеза Михаила, сада Трг галерија).
Рад на адаптацији и унутрашњем уређењу репрезентативне троспратне зграде Продуктне берзе, изграђене по пројекту познатог новосадског архитекте Лазара Дунђерског, поверен је 1954. године преко Урбанистичког пројектног бироа у Новом Саду угледном архитекти и конзерватору Ивану Здравковићу из Београда. Надзор над извођењем радова стављен је исте године под контролу архитекте Ђорђа Табаковића. Још тадашња Табаковићева замисао испољила је захвалну структуру рада Галерије какву данас познајемо. Под Табаковићевим надзором адаптација зграде одвијала се у фазама. Прво су извршена сва пројектована рушења и зидања како би се од зграде створила функционална музејско-галеријска зграда савременог унутрашњег уређења. Затим су налажена решења комуникације између изложбених просторија, депоа, радионица и канцеларија, као и проблеми осветљења изложбеног простора.
Неколико година касније отпочео је размештај експоната по изложбеним просторијама. Избор експоната за излагање извршен је комисијски. За то су биле формулисане две комисије – једна за 18. и 19. век и друга за савремени део. Нова стална поставка у адаптираној згради бивше Продуктне берзе отворена је за јавност 1. јуна 1958. године свечаним говором председника Матице српске Радомира Радујкова и управника Галерије Матице српске Миливоја Николајевића.
Шездесетих година прошлог века покренута је нова акција теренско-истраживачких радова ради сакупљања старих икона ван богослужбене употребе у парохијским и манастирским црквама Сремске епархије. Интерес за барокно сликарство нагло је порастао, а адаптација новог простора Галерије Матице српске је то додатно омогућила. Са друге стране, у првим годинама рада у сопственој згради Галерија је приредила четири изложбе од значаја за проучавање модерне уметности. Међу њима је била и Јубиларна изложба Милана Коњовића. На овај начин рад Галерије Матице српске одлучно наставља своју праксу неговања и спајања традиције и савремености. О ширини и амбициозности рада Галерије сведочи и чињеница о учешћу у припремама за отварање Спомен-збирке Павла Бељанског 22. октобра 1961. године. Миливој Николајевић је био члан Конкурсне комисије за изградњу нове зграде.
Велики прилив уметничких дела који је тих година уследио било је путем откупа, поклона или учесталијих позајмицама икона од Српске православне цркве. Теренским истраживањима, предузетим ради проналажења, евидентирања, сакупљања и конзервирања и рестаурирања старих икона у српским православним црквама на подручју Војводине Музеј Матице српске приступио је одмах после рата. О значају и вредности прикупљених икона, које су сликали непознати српски зографи у првој деценији 18. века, надахнуто је писао Миливој Николајевић указујући публици на ликовну вредност новије српске историје уметности.
Рад Галерије шездесетих година условио је да се продуби истраживачки рад о ликовном наслеђу 18. века, што је довело до отварања бројних изложби као што је монографска изложба Дело Христофора Жефаровића, Портрети Срба у XVIII веку. Ове изузетне изложбе недвосмислено су показале да се новија српска уметност развијала у сложеним односима постепеног напуштања поствизантијске традиције и прихватања савремених западноевропских утицаја.
Данас рад Галерије, пратећи исти ток истраживачког и научног процеса уз савремене технологије и приступе, организује бројне изложбе, пројекте, конзерваторске приче, предавања и програме посвећене продубљивању уметничког наслеђа 18. и 19. века.
Горан Вујков, дипл. филозоф
