Говорити (писати) о књизи која захвата 175 година трајања музејске установе највишег реда делује обесхрабрујуће и на прву помисао готово немогуће. Елементи од којих је сачињена, на утемељеној традицији, сасвим очекивано, не може бити друкчија него монументално-узвишени, високо естетизовани споменик Галерији Матице српске. Временски оквири јубилеја, као и толико пута раније, послужили су управници Галерије Матице српске, др Тијани Палковљевић Бугарски као вишеструки мотив, креативни повод, како би међу корицама сабрала своја истраживања, запажања и корисне закључке. Једно је посве сигурно: на том путу исписивања страница и уређивања ликовних и документарних прилога није јој било лако да обухвати оно што је унутар њеног искуственог поља најзначајније за институцију коју води пуних дванаест и више година.
Неупућеном читаоцу узорне књиге о Галерији Матице српске, под амбициозним насловом свеобухватног значења Понос нације. 175 година Галерије Матице српске, може се испрва учинити да је ауторка имала довољно времена на располагању да узме у обзир толики број чињеница и да притом повесницу Галерије вешто смести у штампани медиј који, признаћете, ипак једини опстаје у будућности. Заправо се ради о незаобилазно практичној књизи, животном делу главног протагонисте новије историје Галерије, који је очигледно био више него способан да се у осврту на прошлост научно дистанцира од присности са учињеним, иако читаво време током читања књиге осетимо одмерено присуство љубави према музејском послу, шта год он (све) значио и обухватао.
Дугачки уводи и похвалне назнаке (које слушате) ту су искључиво како би указале на вансеријско посвећење којем смо дужни да одамо велико признање. Можда је то признање у исти мах и привилегија, оличена у материјализованом резултату – знатно више од уобичајеног научног рада ослоњеног на реалитет музејског живота. Намерно помињем живот, јер није ли то био циљ свих ових година? Да низ достигнућа и трансформација Галерије, заједно са њеном богатом историјом, склопљеном у књизи пред нама, постане јасно видљив свакоме, публици и стручној јавности подједнако?
У животу сваке институције, у тренутку успона којег је све теже докучити, дође и тренутак за велико сабирање, сакупљање плодова преданог рада како би покољења знала где су и одакле би требало да одскоче за степеник даље. Искрено, биће им јако тешко да надмаше последњу фазу развоја, круну ових 175 тачака у времену – година, често засенчених тешким околностима, непогодама и кризама.
Континуитет трајања од 1847. године, у окриљу основаног националног друштва са кружним трагом шестара као основом са равноправним потписима оснивача у њему, иницијални је и симболички почетак рада Матице српске и, разуме се, Галерије Матице српске. Тада је започета изградња храма националног идентитета, суштинске идеје књиге, посебно приређеног докторског рада Понос нације.175 година Галерије Матице српске, у виду првог поглавља под насловом Пантеон знаменитих Срба (1847–1933).
Визуелно уобличавање убележено је у историји прикупљањем портрета културних прегалаца, а прве поруџбине уметничких дела нешто касније означиле су и почетак рада Србско-народне Сбирке (или Музеума). Поклони, откупи, попуњавање уметничког фонда најчешће су речи у садржају ове књиге. Раграната историја Галерије Матице српске детаљно је описана и документована, течно и прегледно приказана као на ретроспективној изложби, са шмустиклама као преградним „паноима“, уз истакнуте временске осе епоха које се обрађују. Преко судбинског пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад, у поглављу Матица српска и Музеум у Новом Саду (1864–1933) ишчитавамо како је наручен репрезентативни портрет Саве Текелије поводом стогодишњице његовог рођења 1861. године, сазнајемо и да је основана прва, Шифманова фондација за стипендирање младих уметника, али и најзанимљивије податке о томе како су поједина уметничка дела доспевала у власништво ризнице које данас баштинимо.
У поглављу под називом Кошница (1933–1947) указује се на особеност Музеја Матице српске, први пут отвореног за јавност 1933. године, који тада ради без субвенција државе, али успева да „документује културну аутохтоност нашег народа“ образујући карактеристике по којој ће бити трајно препознат, а то је равноправно интересовање за историјско и савремено сликарство на тлу Војводине.
Читавим током овог енциклопедијског здања радиности и саборности, у окупљању око јединственог циља, ауторка приљежно бележи и коментарише сваки напредак, али указује и на стагнацију у раду са сопствене позиције – активне дистанце, као учесник и креатор савремене визије Галерије Матице српске. Такав угао, претходно осветљен трудом својих претходника, др Тијана Палковљевић Бугарски динамизује тезом о развоју и јачању националне институције као културног упоришта српског народа.
Изразито висок степен познавања историјских прилика институције уоквирила је мноштвом теза поткрепљених у рецентној музеолошкој теорији. С друге стране, ауторка је издвојила најзначајније догађаје, прекретнице и друштвено политичке околности које су у великој мери утицале на улогу Галерије у друштвено политичким уређењима. Однос Галерије Матице српске и државе, природно, преко Матице српске, представила је из неколико визура, дајући компликованим ситуацијама логични аспект сагледавања. Проблеми су одувек постојали, а њихово превазилажење изнедрило је институцију професионалне флексибилности и оперативности са циљем да се заштита богатих уметничких фондова доследно спроводи. Окосница овог рада налази се у чврсто постављеној вертикали српске уметности, која је захваљујући постојању Галерије Матице српске, успела да сачува непролазне вредности наше културе.
Тако, историја у овој књизи полако прераста у лице савременог уметничког музеја, још од именованог поглавља Елитистичка Галерија слика (1947–2006), у часу када Галерија добија сопствену зграду, у времену резимирања намере издвајања делова Музеја Матице српске ради формирања Војвођанског музеја. Знао је први управник Музеја Матице српске Фрањо Малин да музеј настаје дуго и да ће његове коначне обрисе моћи да увиде тек наступајуће генерације.
Најважнији део посла је обављен, а у адаптираној некадашњој згради Продуктне берзе 1958. године изложено је благо нације. Тада су успостављени и основни принципи деловања које и данас примењујемо. Достојна пажње државе у сваком смислу, Галерија Матице српске отворила је двери новог доба свога деловања. Обележени су важни јубилеји, сталне поставке постају реалност, каталози изложби попуњавају полице стручне библиотеке. Иза тих двери могло се наслутити светло и пулс новог миленијума – у поглављу под називом Понос нације (2006–2021), ауторка апсолвира: „Након осамостаљивања Републике Србије као самосталне државе, први пут је дошло до сагласја назива галерије и државе у којој делује“, наводећи „да су такви услови и формално обезбедили услове да се Галерија као установа основана од Матице српске у систему музејских установа Србије успостави као национална галерија која прикупља, чува, проучава и презентује дела ликовне уметности новијег доба“. Уздизање и унапређење рада институције остварено је новим сталним поставкама које ће у времену пред нама постати проблемско/тематске – успостављањем међународне сарадње и проширењу изложбене и издавачке делатности са бројним едукативним и популарним активностима, технолошким иновацијама у презентовању, документацији и заштити уметничких предмета, уз стратешки развијена партнерства на националном и регионалном нивоу са установама културе, привредним сектором и медијским кућама.
Политике галеријских активности тако су надрасле уобичајену и очекивану праксу музејских политика – у коначном уобличавању националног визуелног идентитета. Новостворени, дубоко осмишљен културолошки образац музејске делатности неоспорно је допринео стваралачком епитету установе која реферише вредности друштва унутар којег вредно делује.
У последњем делу књиге, ауторка износи постулате сопственог деловања и истраживања у контексту промене музеолошког методолошког дискурса на примеру анализе историје Галерије Матице српске. У поглављу У збиру, коначно, платформа идентитетских разлика стратешки се разлаже у сложеном поимању стручњака, публике и уметника у музеју. Међусобно условљени троугао говори о разрађеном механизму функционисања музеја, у огледалској слици богате симболике у поретку знања.
Стога на крају ове књиге, поред преузетих вињета из монографске публикације посвећене стогодишњици Матице српске из 1926. године, пажљиво уметнутих и штампаних у патинирано златној боји, закључно, посматрамо на фотографији проширени простор хола у огледалу ходника Галерије. Резбарени раскошни оквир наткриљен херувимима и исликаним минијатурним алегоријама уз заобљену форму, скулптуру мермерног следа облика, симболизује сунчеву варку испољавања и увек променљиво трајање бића. У симбиози историјског и духовног стваралачког ума.
У колекцији као огледало.
мр Данило Вуксановић
