Музејски посао испуњен је сталним преиспитивањем познатих чињеница и од одговорних захтева будност и непрестану пажњу. Тако је у Галерији Матице српске, у склопу припрема за реализацију нових сталних поставки, виши конзерватор Галерије, мср Дарко Деспотовић, прошле године у новембру у склопу пројекта (ре)конзервације започео рад на чувеној националној икони, делу познатог новосадског сликара Павла Симића. Српска народна скупштина, 1. маја 1848. године, много познатија је под називом Мајска скупштина и представља јединствен пример историјског сликарства као сведочанство о великом сабору у Сремским Карловцима у тренутку проглашења Српске Војводине. Осим неоспорне важности за српску културу и значај документовања политичког догађаја којем је, у мноштву протагониста, присуствовао и сам сликар Симић, ову слику прати и веома интригантна прошлост, својствена најзамршенијем трилеру.
Слика није била позната јавности до друге половине XX века јер је нестала без трага и прошао је замало пун век од 1863. године, када је Павле Симић, желећи да учествује у обнови идеје српске самосталности, предао Јозефу Антону Бауеру у Беч ради литографисања у нешто измењеној верзији. Штампана је тада и објава о том чину, а потом је слика, највероватније остала у Бечу као залог због Симићеве немогућности да исплати трошкове за тај посао.
Много касније, шездесетих година XX века, историчар уметности Павле Васић помиње је у тексту у листу Политика, наводећи да је за њу чуо од Стојана Вујичића, познатог писца из Мађарске. Од тада се о њој све више говори и пише. У склопу уговора међумузејске размене између Мађарске националне галерије у Будимпешти и Галерије Матице српске, коначно, Мајска скупштина стиже у Нови Сад и 1976. године постаје власништво установе, који ове године обележава 175 година постојања. Из Мађарске је стигла из заоставштине чувеног бечког литографа Бауера и од тада се налази у сталној поставци сликарства XIX века Галерије Матице српске.
Оно што је мучило Дарка Деспотовића, конзерватора Галерије, било је везано за неиспитане раније конзерваторске интервенције, ради што бољег конзерваторско-рестаураторског третмана. Није познато ко је извршио претходне захвате на слици Мајска скупштина али се након помног испитивања (infrared и др.), током уклањања пожутелог лака десило нешто неочекивано. У првом реду са десне стране, иза подигнуте леве руке граничарског поручника Петра Биге указао се профил непознатог учесника Мајске скупштине. Мантија свештеника у његовој непосредној близини, испоставило се, била је пресликана, а готово на сваком лику интервенисано је додатним појачавањем контура, типичним за поступке старих рестауратора. После брижљивог чишћења, одједном се појавила вешто исликана дршка кубуре, украс на дечачком капуту, нека посве друкчија црвена на српској тробојци и много тога још.
И сама композиција, након пажљивијег посматрања, показало се, највероватније је у једном тренутку исечена, највише са леве стране платна. Нелогично скраћене фигуре, несклад у односу на централну личност патријарха Рајачића, који уздиже Привилегије у руци, наводила је на закључак како је из неког разлога слика изменила првобитну величину. Да ли због оштећења или због транспорта у Беч за потребе литографисања, ова значајна слика је, после делимичног уклањања завршних старих лакова, показала минуциозне сликарске детаље који до тада нису били довољно видљиви. Низ измена, ставља пред рестаураторе и кустоскињу збирке сликарства Галерије Матице српске др Снежану Мишић, велику одговорност у могућности доношењу историјске одлуке, а то је кључно питање: докле ићи са скидањем накнадних преслика, а да се притом превише не измени упечатљива слика националног заноса, коју је на наговор Никанора Грујића, у манастиру Кувеждину, након што је пребегао из бомбардованог Новог Сада, осликао Павле Симић, живописац новосадски. Наставак ове занимљиве конзерваторске приче тек следи, у процесу истраживања, које ће, засигурно донети нова открића као грађу за снимање узбудљивог документарног филма.
Данило Вуксановић
