Како говоримо када говоримо о љубави? Кога све и шта подразумевамо? Да ли је везујемо за место и време и ако да, на који начин? Децембар месец представља крај циклуса Почнимо љубав испочетка и с тим у вези смо овомесечну тему посветили празницима, окупљањима, трпези, односно местима и временима у којим препознајемо љубав у својим разним облицима.
Идеја окупљања за трпезом присутна је у европској култури још од античких времена. Познато је да су стари Грци придавали велику пажњу храни и пићу којима су обележавали разне друштвено-политичке и културно-религијске догађаје. Антички појам агапе (ἀγάπη) који у дословном преводу значи „трпеза љубави”, указује на потребу за присуством и учестовањем у љубави (а која је најчешће разумевана као породична љубав). Као једна од начина античког разумевања љубави, агапе се у хришћанској култури одржала преко бројних обреда служења хране и пића са идејом окупљања око заједничке трпезе на важан датум у хришћанском календару. У домену обичаја и празника у православној духовности идеја трпезе љубави упражњава се најчешће при обележавању слава и божићних празника. Свака припрема и служење празничне трпезе има своја општа правила, која су обогаћена личним породичним ритуалима и навикама. Уколико сагледамо празничне и славске трпезе на којим неретко присуствујемо, можемо их доживети као концепт за себе, мртву природу са елементима који имају своју јасну симболику и намену, док се у целокупном догађају огледа идентитет једне културе, заједнице и традиције у целини.
Посматрајте дела Ђорђа Бошана и Миодрага Б. Протића и покушајте да препознате неке истакнуте елементе на композицијама. Да ли вас они асоцирају на празнике?
О уметницима и уметничким делима
Уметност Миодрага Б. Протића и Ђорђа Бошана обележила је нову етапу српске ликовне сцене након Другог светског рата. Укидајући ригидне каноне соцреалистичке естетике и поетике, уметници друге половине XX века окренули су се уметничким стремљењима у правцима апстракције и нове фигурације. Као уметници послератног сликарства Ђорђе Бошaн, али пре свега Миодраг Б. Протић, залагали су се за аутономију уметности, независну од парадигматичних и идеолошких образаца коју је уметност имала до тада. Улога нове фигурације имала је за циљ испитаивање ликовности, боје, форме и линије, док су теме којима су се бавили кретале од асоцијативних до апстрактних целина.
Уметнички метод сликара и теоретичара Миодрага Б. Протића имао је за идеју поступно редуковање сликарске површине. Семантички кључ, како је Протић сам називао свој метод, полазио је од конкретних целина које се редукују и апстрахују у својој визуалности, преко асоцијативности до непрепознатљивости форме. Сам поступак мењања визуелног материјала, губивши постепено своју референцијалност, увек се ослањао на своје примарно полазиште. У случају мртве природе, Протић наговештава јасним геометријским контурама представљене објекте не служећи се дескрипцијом у толикој мери, већ у свој примарни фокус поставља ликовни језик и консруктивност композиције.
Мср Горан Вујков, музејски едукатор
