У сукобљавању етимолошки различитих извора, речи ново и стално постају потенцијални синоними. Они теже да се издвоје из прошлог времена и старог виђења, да изузму постављено од уобичајеног – које услед протока времена није више довољно атрактивно. Шта да мисли публика када ступи у храм уметности, наследника богате уметничке заоставштине која се трансформисала као збирка кроз време можда више од других, сличних? Галерија Матице српске, традиционално утемељена у оквирима националне уметности представља симбол уметничког трајања кроз различита друштвена уређења. Још од 1847. године када се формира на заметку снажне идеје у подухвату прикупљања уметничких дела и предмета важних за српску културу, ова музејска установа делује и плодотвори својом кошницом скоро два столећа. Отворен за јавност у Новом Саду, 1933. године, Музеј Матице српске је после Другог светског рата послужио за стварање садашњег Музеја Војводине. Од 1958. године, Галерија Матице српске налази се у некадашњој згради Продуктне берзе која је адаптирана за потребе нове сталне поставке. Од тада се међу зидовима ове грађевине креира музеолошки дискурс и успоставља професионализам, излагачка динамика, заштита уметничких дела и презентација културног наслеђа у неизбежном контакту са савременим уметничким појавама. Тај талас уздизања најбоље ишчитавамо пратећи историју установе у монументалној монографији управнице др Тијане Палковљевић Бугарски – Понос нације, издате поводом јубилеја 175 година постојања ГМС.
Сећам се врло јасно тешких зелених завеса пре 30-ак година, које су се надвијале над портретном колонадом ликова у бесконачној, типично музејској, монотоној хоризонтали. Она је логично ишла из једног доба у друго, стварајући утисак путовања кроз време. То је била стална поставка – “азбука” српске уметности 18, 19. и делом, 20. века. Разумевање сталне поставке сам годинама учио, упознавајући њене видљиве и мање видљиве елементе. „Хронос“ музеолошке супериорности сав је био уроњен у традицију и меморију. Ове, по свему преломне године, којој су претходиле бројне адаптације, али и преформулације у оквиру сталних поставки, дошло до коначног заокрета, редефинисања визије Галерије Матице српске, садржане у називу РеВИЗИЈА колекције ГМС. И није само именом дошло до измештања поступка из скучених хронолошких углова тумачења. Демократичност селекције кустоса Галерије остварена је датом приликом да се мишљењем о теми и уметничком делу, сами изборе за сопствену “ремек поставку”, тачније модул у сложеном организму више њих. Модуларност је проузрокована вишегодишњим промишљањем о улози музеја у савременом друштву који одавно више није парадоксална јавна архива вечног присуства слика. У том тренутку, трајно замрзнута стална поставка као да добија привремени карактер, а кустос богату колекцију посматра као “документарни материјал” и користи је у комбинацији са музејским програмима како би изразио личнији став, аутентичну стратегију бављења уметношћу. Те стратегије усмерене су жељом да се у новој сталној поставци, можда више него пре, заустави тренутак, а да посматрачи уметничких дела себи обезбеде способност да управљају трајањем своје пажње. Модули у новој сталној поставци ГМС прате чињеницу да посетиоци не стоје више толико дуго испред слике или нетремице седе на музејским табуреима (што је свакако и даље врло могуће, упркос). Публика се непрестано креће кроз изложбене просторије, приближава се визуелним садржајима или се од њих удаљава мењајући перцепцију. Динамизам музејске перспективе симултано се сели из модула у модул док се њиховим називима сугеришу понекад драстични прелази, налик животу савременог човека. Медијско питање музеолошког концепта тако прераста замишљено и одлази у домен „исходованог“ избора посетиоца, који добија примат, несвестан разлагања историје уметности у историју слика. Нову сталну поставку ГМС можемо пратити и с лева на десно и обрнуто, појединачно по модулима или у међусобним комбинацијама и, можда најбоље, у спонтаном проласку кроз њу.
Уметничка дела одабрана да подржавају конструктивни наратив осмишљених целина некад функционишу самостално, а некад се претапају по кључу препознатљивих односа. И нису ту да стварају привид хомогене, целовите слике. Уметничка дела потврђују да бесмртност уметничких домета понекад има ограничено трајање, најављено у намери твораца нове сталне поставке ГМС како она неће бити заувек ту пред нама, посматрачима, конзументима и тумачима. Сви они поставиће себи питање, били одушевљени или разочарани, заведени или разуверени у својим естетским убеђењима, колика је суштинска моћ уметности и њене ефикасности као преносиоца обмане или доминације. На крају, видеће у чему је тајна слика, графика, цртежа, скулптура, али и пажљиво осмишљеног пратећег материјала, постављених баш овако, у могућим модуларним формама, непостојано усмерених на могућност још новијег виђења, артикулације која ће, када опстане кроз време, прерасти у музејски језик вредан истинског дивљења. РеВИЗИЈА представља колективну интерпретацију уметничке збирке ГМС у којој није изневерен савремен музеолошки приступ. Треба посетити Галерију Матице српске и послушати вођења кустоса. У Галерији Матице српске ћете боље и даље мислити. О лепоти уметничких дела у оквиру модула Идентитет колекције, Хронологија српске уметности, Трансформабилност, Дечија соба, Скулптофилија, Уточишта: Човек и окружење, Табу: Тело и ум да и не говоримо.
Др Данило Вуксановић
уметник и музејски мислилац, помоћник управника ГМС
