Мрђан Бајић (1957) један је од најутицајнијих савремених уметника у домену скулптуре. Свој уметнички опус започиње осамдесетих година, а континуирано ствара и предаје и данас. Скулптура Мрђана Бајића неретко реферише и успоставља односе између историје и политике, стварајући скулптуру која треба да буде хроничар индивидуалних и колективних сећања, успомена, доживљаја и значења које носи бивша Југославија, али и прошлости у целини. Мапирање трансгенерацијског искуства стварности путем скулптуре, Бајић оприсутњује бројна питања попут политизације историје, идеолошких наратива, као и социоекономскa и култур-политичкa стања која оцртавају како прошлост, тако и садашњост.
Мрђан Бајић не измешта прошлост у поље „сентименталне фикције”, већ поставља питања о начинима на које историја делује на појединца, као и о механизмима који прошлост преносе у свест о садашњости. Методологија израде његових скулптура се базира на такозваном формално-фигуралном приступу, користећи се разним материјалима, објектима и средствима, чинећи скулптуру крхком и фрагилном, а опет статички и архитектонски адекватном. Сходно његовом приступу, термин који се везује за његове радове је скулптотектура, спој скулптуре и архитектуре, који у свом међуодносу наглашава историјске амбивалентности, али и техничке и уметничке доследности.
Бајићев уметнички рад није класична ангажована критика друштва. Он не тражи ултимативни одговор, већ пре свега предочава карактеристике друштвених стања у прошлости и данас, провоцирајући питањем: „Може ли и на који начин уметност да утиче на стварност, на време и на друштво у коме настаје?”
О Пустињи
Опасност лежи у томе да постанете прави становници пустиње и да се у њој осећате као код куће.
Хана Арент, Историја политичке теорије, 1955.
Уметничка инсталација Пустиња може да упућује на метафоричка значења као што су пролазност времена, глад, беда и одсуство живота, која су неретко представљана у религијским и уметничким представама. Но, ослањајући се на уметникове идеје при изградњи значења које скулптура (може да) представља, питање погледа ка пустињи указује на наш лични и колективни доживљај који је увек одређен историјским, материјалним, политичким и искуственим обрасцима.
Немачка филозофкиња Хана Арент је у неколико својих студија и есеја (Људско стање, Извори тоталитаризма) говори о пустињи као политичкој стварности у које потпадају појединци и глобално друштво. За Арент, пустиња је ужасна сила која нас тера у најнеплоднији друштвени пејзаж иако наизглед живимо у привилегованом обиљу. Оно што се губи у пустињи јесте ,,оно између”, простор кроз који можемо да успоставимо везу са другима, који се дели, ствара и надопуњује, из ког израста здрава заједница. „Бити као код куће” у пејзажу налик пустињи носи опасност да се изгуби сваки стварни контакт са светом и његовим становницима. Последице такве стварности омогућавају појаву зла, о ком Арент говори као „баналном злу”. Баналност зла, дакле, указује на опасност која настаје када људи постану механичке фигуре у политичким системима, где им је људскост потиснута, а моралне дилеме занемарене. Хана Арент је упозоравала да, када људи престану да разматрају последице својих поступака и прихвате негативне механизме власти без критичког разматрања, зло може постати део свакодневице, без икакве осуде.
Уколико сагледате прецизније Бајићеву ,,скулптотектуру” примећује се да се на десној страни ,,корита” налази глава сатира, човека-јарца који је у историји културе интерпретиран као нагонска и несвесна сила у човеку. Ова фигура нам суптилно преноси идеју о нагонским силама у човеку путем којих ирационално доносимо одлуке у садашњости, неодговорно се односимо према прошлости и не бринемо о будућности.
Послушајте звуке пешчане олује у позадини, посматрајте светлуцање песка и обратите пажњу на мирис који вас окружује. Поставите себи питање: да ли уметност, као једна од оаза, може да нас заштити од пешчаних олуја које повремено дувају и чине свет изазовним?
Мср Горан Вујков
музејски едукатор
