У Галерију Матице српске је претходне јесени пристигао портрет знаменитог ктитора манастира Велика Ремета, Андреје Андрејевића. Од тог фрушкогорског манастира портрет је позајмљен поводом припреме изложбе Племство у српској визуелној култури XVIII века. Најраније познато помињање Андрејевићевог портрета је 1839. год., у часопису Српска пчела или Нови цветник, где је наведено да реметску манастирску „гостоприемницу“ поред портрета руског цара Петра Великог украшава и Андрејевићев портрет. Управо из те просторије, данашњег свечаног салона, портрет је пренет у Галерију. Ипак, од најранијег помињања до позајмице за изложбу Племство, портрет се није непрекидно налазио у Ремети. Усташко пустошење фрушкогорских манастира током Другог светског рата одвело је и Андрејевићев портрет на једно привремено путовање током ког је био део „Збирке слика Одјела Срба у Хрватској“ при Повјесном музеју Хрватске. Одатле се у Србију вратио 80-их година претходног века, најпре у београдско здање Патријаршије и потом у Велику Ремету.
Немирно путовање реметског портрета делује као одјек турбулентног живота самог Андреје Андрејевића. Портретисани потиче из знамените карловачке породице чији је родоначелник трговац Петар Андрејевић. Као и Петар, Андреја и његов брат Јаков Андрејевић тргују воловима, коњима и сеном а овај њихов посао је веома развијен о чему говори и то да волове продају у Беч. Најплеменитији показатељ богатства које су Андрејевићи стекли трговином представља ктиторски подухват у манастиру Великој Ремети где су финансирали изградњу монументалног звоника који висином од 38,60 m представља највишу зидану звоничку кулу у Срему и једно од највећих достигнућа барокног градитељства у овим крајевима. Тај подухват, праћен изградњом раскошних породичних кућа у Карловцима и Петроварадину, јасно сврстава браћу Андрејевић у ред амбициозних, вредних чланова друштва који стреме сталном напретку и брину о побољшању не само личног положаја већ и добробити шире заједнице. Живећи у оквирима строго хијерархизованог монархијског система под управом хабзбурговаца, за људе из тог друштвеног слоја врховни идеал представљао је прелазак у виши, привилеговани сталеж – племство. Статус племића могао се стећи за заслуге или услуге које је појединац учинио Двору а оне су се тицале опшег државног благостања те су могле бити војнце, цивилне или духовне природе.
У уздизању до статуса племића Андрејевић најпре свој трговином стечен капитал инвестирао у стицање чиновничког положаја. У два наврата био је управник поште у Петроварадину. Пут који га је још директније усмерио ка стицању племства започиње 1734. год. кад након смрти карловачког спахије барона Георга Ифелна закупљује спахилук уз годишњу закупнину од 6.000 форинти. Управљање спахилуком на чијој се територији налази Карловачка митрополија довело је Андрејевића у близак однос са високим карловачким јерарсима. Историјски извори показују да су између тадашњег митрополита Арсенија IV Јовановића и Андрејевића постојале бројне размирице по питању управљања Карловцима али и да су блиско сарађивали по питању општег положаја Срба у Хабзбуршкој монархији. Тако је Андреја Андрејевић био у групи митрополитових посланика на бечком Двору 1742. год. тражећи потврду Привилегија цара Леополда I. Депутација борави у Бечу нешто дуже од годину дана а у представци коју је тада упутио царици Марији Терезији, Арсеније IV Андрејевића ословљава са „Nations Curator“ – заштитник народа. По свему судећи, тада је у Бечу Андрејевић позирао пред данас непознатим али изузетно вештим сликаром. Сликар, који је лако могао бити препоручем од стране управо митрополита Јовановића, овековечио је Андрејевића са златним медаљоном на грудима који му је Двор доделио могуће баш за показану изузетну дипломатску спретност у преговорима.
Племићки статус Андрејевић стиче на крају чиновничке каријере, 1758. год. као управник поште у Петроварадину о чему сведочи племићки грб у чијем је средишту представљена поштарска труба. Убрзо, на позив манастирског братства повлачи се у Велику Ремету где је преминуо 1772. год. и сахрањен је у манастирској припрати у гробници коју је сам сазидао. Повод повлачења у манастир била је тешка финансијска ситуација у којој се нашао због судских парница. Остаје непознато да ли је, нашавши се у највећој сиротињи, Андреја Андрејевић са собом у Ремету понео портрет који је још једини указивао на дане када је његов успех и утицај био на врхунцу, или су слику свог славног претка у свечни салон тог фрушкогорског манастира сместили Андрејевићи који су живели у првим деценијама XIX века. Они су, чини се, тек на основу усмених предања и оскудних писаних трагова могли наслућивати како је средином XVIII века Андреја Андрејевић путовао кочијом од Беча до Карловаца носећи при том портрет који је сада, до 1. јуна 2025., изложен у Галерији Матице српске.
Др Александра Человски, кустоскиња
