Сава Сандић Медуза, 1990.

У фокусу - Сава Сандић Медуза, 1990.

Сава Сандић
Медуза, 1990.
абонос, 63 × 17 × 13 cm

Дана 9. јануара 1915. године рођен је вајар Сава Сандић, због чега јануарску рубрику „У фокусу“ посвећујемо овом уметнику. Школован у духу класичних скулпторских канона Сандић је остајао веран традиционалним вајарским концепцијама, материјалима и темама. Једну такву класичну а свевременску причу доносимо у наредним редовима.

Како је Сандића окупирала фигуралност, нарочито женска фигура којом се најчешће бавио, онда не чуди да његову уметничку причу није заобишла једна од најинтригантнијих жена у историји европске уметности – Медуза. Једна од три горгоне у античкој грчкој митологији, ћерка богатог краља Форкија чије је велико краљевство било окружено морем, Медуза је била прослављана због своје изузетне лепоте. Међутим, проклетство које је на њу бацила богиња Атина претворило је њену златну косу у легло змија, а свако ко је погледа директно у очи био би претворен у камен.

Сандићева визија, изведена у фино углачаном абоносу, показује нам њене дуалности. Топли сјај углачаних, меких дрвених површина алудира на Медузину лепоту и путеност, док грубо, рељефно изведени праменови косе упућују на ону застрашујућу страну приче. Игром глатких и грубих површина Сандић покушава да опонаша оно што је у самој суштини овог мита – њена двострука природа. Она је и чудовиште и лепотица, отров и лек, опасност и заштита, жена са змијама на глави која сваког неопрезног посматрача за трен претвори у камен. Песници је називају музом. Феминисткиње су је усвојиле као симбол моћне жене. Антрополози у њеном лику виде својеврсну амајлију, јер је на штитовима ратника имала апотропејску моћ. За Фројда Медузине змије симболички представљају страх од кастрације. Политички теоретичари виде је као фигуре побуне. Сликарима је била веома честа тема. Хомер, Данте, Шекспир, Гете, говорили су о њеним врлинама и манама. За Версаћеа она је била опсесија из детињства и логотип његовог бренда. Иако њен поглед може да окамени посматрача, она је веома често лице у рекламној индустрији, музичким спотовима, визуелној култури уопште. Због чега је Медуза најпрепознатљивије лице садашњице?

Прича о овој необичној жени, од својих далеких почетака, фасцинирала је слушаоце. Дуалност њене природе је она универзална вредност у којој препознајемо живот као такав. Можда је то одговор због чега је једина бесмртна горгона преживела тако дуго.

Сава Сандић (Зајечар, 1915 – Београд, 2016) се са вајарством први пут сусрео 1929. године када је као шегрт радио у каменорезачкој радионици Аванти Бертота у Београду. Исте године је кренуо на каменорезачки курс у Занатској школи коју завршава 1932. године. Од 1933. је изучавао вајарство у атељеу вајара Томе Росандића а упоредо, од 1935. године је похађао и течај фигуралног цртања код Петра Добровића. На Уметничку академију у Београду је дошао 1939. године са већ широким ликовним образовањем. Његово школовање је прекинуто Другим светским ратом, а на Академију се вратио 1948. године. Дипломирао је 1954. године. У мајсторској радионици Томе Росандића био је на стручном усавршавању од 1950. до 1955. године након чега је изабран за сарадника Државне мајсторске радионице ликовне уметности мајстора-вајара Томе Росандића. Од 1948. године је члан УЛУС-а, од 1956. УЛУПУДС-а а редовни члан Матице српске је постао 1995. године.

Најуспелија вајарска остварења Саве Сандића приказују идеализоване фигуре широких, глатких површина и меких, заобљених облика. Сандић је често радио портрете на којима се трудио да, уронивши у унутрашњи свет модела, прикаже у материјалу све оно што чини један карактер посебним, а лик духовно богатим. У оквиру монументалне меморијалне пластике, значајни су његов Споменик палим борцима у Врднику (1950) и Споменик борцима и жртвама фашистичког терора у Жабљу (1952). Посебан део његовог вајарског опуса чини примењена уметност.

Прву самосталну изложбу је имао 1953. године у Београду. Године 1993. приређена је изложба вајарских радова Саве Сандића у Галерији Матице српске. Добитник је низа значајних награда и признања а 1997. године УЛУПУДС му је доделио награду за животно дело за целокупно стваралаштво и допринос развоју примењених уметности и дизајна.

У Галерији Матице српске се налази двадесет вајарских дела Саве Сандића. Захваљујући уметниковим поклонима Галерији између 1993. и 2006. године формирана је Поклон-збирка Саве Сандића.