Поклон-збирка Граовац, Радмила и Никола
Поклон-збирке имају посебно место у историји и развоју колекције Галерије Матице српске, јер чувају траг о опусима уметника, личности колекционара и дародаваца. Поклон-збирка Граовац, која обухвата 22 Николине слике, и 21 Радмилино вајарско дело, дар је њихове кћерке Смиљке Граовац Цветко. Овим вредним поклоном колекција Галерије Матице српске је обогаћена делима из друге половине XX века и употпуњено је сећање на уметнички пар Граовац. Двоје уметника, који су кроз живот и уметност заједно корачали преко пола века, остварили су аутентичну симбиозу два међусобно преплетена уметничка опуса, подржана и премијерно изложена на заједничкој изложби у Галерији Матице српске. Поред 43 уметничка дела из Поклон-збирке, изложба ће бити употпуњена и радовима који су раније поклоњени Галерији, као и богатим документарним материјалом – снимљеним уметничким исказима и визуелним документима, који ће допринети свеобухватнијој представи стваралаштва Радмиле и Николе Граовца.
О Николи Граовцу
Никола, шта је сликарство за Вас?
„…ја немам теорију о сликарству. Никада се њима нисам ни бавио, нити ме је интересовало шта и како други раде, како бих себе повукао за косу, био већи него што сам. Сликао сам једноставно као што живим, са радошћу. И данас тако радим. Сликање је мој одмор, моја потреба, суштина мог битисања. Када би ми неко одузео четке и боје, угасио бих се…“
Никола Граовац је рођен 29. маја 1907. године у Лици, у селу Вребац код Госпића. Сликарство је учио у периоду од 1932. до 1937. године код Јована Бијелића, живећи у његовом атељеу који се налазио на тавану II мушке гимназије у Београду. Током година проведених у Београду интензивно је сликао и учествовао у раду уметничких група. Излагао је са групама: „Четворица“, 1933, „Тројица“, 1937, „Облик“, 1938. и „Десеторица“, 1940. Прву самосталну изложбу имао је 1935. године у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду. Други светски рат је провео у Београду, а 1948. годинe се са супругом вајарком Радмилом Граовац преселио у Призрен, где је годину дана радио као наставник ликовног образовања, а потом се настанио у Београд. Учествовао је на ликовним колонијама у Ечки и често боравио у Новом Саду. У лето 1975. године учествовао је у сликарској колонији у Липовцу надомак Тополе, где је одлучио да себи изгради нови дом и атеље. Редовно је излагао на Пролећним и Јесењим изложбама уметника у Београду, на изложбама УЛУС-а и УЛУВ-а, на Октобарском салону и на изложбама уметничких колонија у Ечки и у Почитељу. Своје радове је представљао и на изложбама југословенске уметности у свету: Лиону, Тунису, Бејруту, Пенсилванији. Опус Николе Граовца броји око 10.000 слика које се налазе у установама, предузећима и приватним збиркама и колекцијама. Граовац је Задужбини краља Петра на Опленцу оставио легат који садржи тридесет и пет слика и више предмета примењене уметности. Добитник је награда: „Ђурица Ђорђевић“ 1937, Политике 1937, Октобарске награде Новог Сада1964. и награде УЛУС-а 1965. године. Поред сликарства Никола Граовац је имао још једну пасију то су били стари сатови, сакупљао их је и сам их поправљао. Умро је у својој кући на Опленцу 16. јануара 2000. године.
О Радмили Граовац
Радмила, шта је скулптура за Вас?
„Материја – простор – време, то је скулптура. Начин постојања свега. Никада не знам шта ће бити финални резултат. Најзад, уметност и нема форму пре него што је направите. Неки уметници су рационални, воле да праве скице, нацрте… Ја то никада нисам радила. Мала скулптура из Брасампуја нам изгледа тако савремено, као и Пикасови радови.“
Радмила Граовац је рођена 6. јуна 1920. године је у Вучитрну као Радмила Рис. У Новом Саду је живела од 1932. године где је и матурирала седам година касније. Избијање Другог светског рата прекинуло је њено студирање хемије на Природно-математичком факултету у Београду. Вратила се у Нови Сад, у родитељску кућу, где је провела све четири године рата. Тих година дружила се са будућим познатим сликарима: Бошком Петровићем, Стеваном Максимовићем, Миланом Керцем и вајаром Јованом Солдатовићем. Познато је да су сви цртали и сликали још од гимназијских дана. У то време, ослобођени других обавеза пронашли су адекватну просторију где су уз помоћ модела редовно цртали. Граовац и Солдатовић су почели и да вајају. У то време колебала се између сликарства и вајарства, да би се ипак одлучила за вајарство које уписује на Академији ликовних уметности у Београду 1949. године код професора Сретена Стојановића, Томе Росандића и Илије Коларовића. У међувремену, са супругом Николом Граовцем, сликаром, провела је 1948. годину у Призрену, где им се родила кћерка Смиљка. На усавршавању у Прагу боравила је 1956. године. По завршетку основних студија 1953. вратила се у Нови Сад и радила као професор вајарства и керамике на Вишој педагошкој школи до 1976. Од те године радила је као слободан уметник и живела у Београду до смрти 16. јануара 2011. Била је члан Удружења ликовних уметника Србије од 1949. године. Излагала је на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Ретроспективну изложбу имала је 1985. године у Дому Југословенске народне армије у Београду. Добитник је награде Уметничке колоније у Ечки 1962. и Златног длета 1965. године. Аутор је двадесетак споменика у бронзи, углавном биста, широм Србије.
Током трајања изложбе сваког петка биће приређен разноврстан пратећи програм како би посетиоцима приближили основну идеју изложбе и подстакли их на размишљање о њиховом стваралаштву.
Изложбу прати каталог, чији је аутор мср Мирјана Брмбота, музејска саветница Галерије Матице српске. Изложба је реализована под покровитељством Министарство културе и информисања Републике Србије и Управа за културу Града Новог Сада.
